Незаборавно Прело у Амајићу 🏞
🔖 Као добри потомци и ваљани наследници великог богатства наших предака, враћаћемо се коренима и традицији. Како нас научише, тако ћемо и чинити, образа чиста и ведра чела.
🔖 Удружење жена „Незаборав” позвало је своје чланице – преље, као и дугогодишње сараднице, са којима су реализоване бројне заједничке активности од 2006. године, да овој традиционалној манифестацији дарују своју креативност, промовишући народно стваралаштво на малом сајму прела и старих заната.
🔖 Прело је одржано у Амајићу, у издвојеном одељењу матичне Основне школе „Никола Тесла” – Велика Река.
🔖 Са нама су 4. новембра биле и представнице Туристичке организације општине Мали Зворник, чланице удружења Креативна Подгорина из Осечине, Рађевске нити из Крупња, Виле из Љубовије и удружења жена из крупањске Беле Цркве.
🗓 Идеја је настала пре више од пола века. Тачније, шездесетих година прошлог века. Две учитељице, ентузијасти, Радмила Ратка Милановић (удато Стаменковић) и Љиљана Вукашиновић (удато Митрић), које су свој радни век започеле у овој школи, окупљале су мештане и са њима организовале дружења уз петролејку.
🔖 Ратка Стаменковић, добитница плакете општине Мали Зворник, 2022. године, која јој је додељена у знак јавног и посебног друштвеног признања за постигнуте резултате у раду и за остварена достигнућа од изузетног значаја за бржи, успешнији и хуманији развој општине Мали Зворник, присетила се и ове вечери својих почетака, нераскидиво повезаних са школом у Амајићу.
🔖 Иако о себи воли да мисли као о учитељици, наставница је српског језика и књижевности у пензији. Пуне 43 године провела је учећи младе, не само свом предмету, него и животу. Њена прича сведочила је о смислености учитељског позива.
🔖 Рођена на Цетињу, у Шабац је дошла када је имала две године и ту остала до своје двадесете. После завршене Учитељске школе, 1959. године, распоређена је на службовање у Амајић, село удаљено 12 км од Малог Зворника, које у то време није имало ни воду, ни струју. Четири године је провела у том сеоцету, заједно са својом нераздвојном пријатељицом Љиљаном Митрић и још два учитеља. Добили су задатак да од школе са четири разреда, направе осмогодишњу школу. И у томе успели. (Извор: Глас Подриња)
🔖 „Када дођем у Амајић, ја сам на свом терену, дошла сам код својих, тако се осећам. Љиља и ја смо поделиле улоге. Припремале смо на прелу тих година, причу Јанка Веселиновића, преносивши мештанима његово духовно и материјално наслеђе, али и песме Шкрипи Ђерам, Где ћеш бити… Амајић је данас промењен и неупоредив са амбијентом од 13 кућица који смо затекле када смо распоређене овде на посао. Мештани су били осиромашени, након одузимања њива, њихове плодне земље за настанак вештачког језера, али су остали толико честити, толико добри, радни и вредни, поштујући учитеље. Жене су устајале када смо улазиле у њихове домове, у првим данима смо биле постиђене таквом наклоношћу и оданошћу. Још чувам петролејку у свом стану, иако је пукло стакло, јер нам је та лампа била и струја, телевизија, радио, па и интернет у том времену. Журиле смо да напишемо припреме за часове док није мркли мрак, јер је било теже уз лампу писати. Имале смо старински пржон и ручни млин за кафу, а воду смо доносиле са извора. Мештанин Панта ми је ручно израдио и поклонио тучак за купус, који сам сачувала до данашњег дана.
🔖 Школа нам је била и кућа. Стан ми је био три са три. Ја сам уживала трошећи амбиције почетника и заволела то село и људе. Честити, добри и радни, устајали су у четири сата ујутро, да би стигли из Цулина, Трешњице и Велике Реке у Амајић, јер је једино овде школа прерастала у осмогодишњу. Предавале смо више предмета, а моја обавеза је била и физичко васпитање. Деца су доносила од куће повесмо (свежањ) кудеље који се веже око преслице. Од прве плате сам купила саргију (платно које се користи за џакове), од које сам сашила струњачу. Научила сам колут напред и колут назад. Ишла сам пешице у Мали Зворник (тада није било аутобуса) да измолим и добијем од Општине први козлић за децу. Научили су, богами, прескок, згрчку и разношку, али и стројеве кораке. Деца су долазила и у очевим опанцима, настојећи да увек буду уредна и спремна за наставу. О овим детаљима причам да вам кажем колико се напредовало и како су добри људи преживели то сиромаштво и искушења.
🔖 Велико искушење нам је било да привучемо домаћине, мушкарце, на прославу женског празника, 8. марта. Успеле смо и у томе. Женској деци родитељи нису дозвољавали да наставе школовање после четвртог разреда, јер не би имале времена да шију, да плету, да везу и преду. Успеле смо и да организујемо екскурзију у Војводину, у сарадњи са тамошњом школом. Деца су се први пут сусрела са струјом и биоскопом. Волеле смо их јер су били добрице, чисте душе. Када је прошло 50 година, прва генерација коју смо одшколовале до осмог разреда, позвала нас је на прославу (2013. године) и била сам неизмерно поносна што видим остварене људе.”
🔖 Ту традицију, пре десет година, оживело је и Удружење „Незаборав”, на предлог својих старијих чланица, које су биле учеснице тадашњих дешавања, а уз добру подршку и помоћ садашњег руководства школе.
🔖 Наше заједништво и сарадња трају скоро две деценије, ми их чувамо и негујемо кроз различите видове окупљања.
🔖 Поред прела, реализујемо разне пројекте, едукације и размену искустава са сродним организацијама, како из земље, тако и иностранства, који су од значаја за наше грађане и чини нам друштвени живот на селу квалитетнијим.
🔖 У сагласју с тим, са поносом можемо рећи да смо прави чувари традиције и свих друштвених и културних вредности, које смо добили као завештање од претходника.
🔖 Школа је наставила да чува успомену на своје колегинице, а „Незаборав” на своје старије чланице, пионире и визионаре.
🔖 Учесницама прела представљени су производи и резултати овогодишњег пројекта „Азбучник природе”.
✒️ Удружење жена „Незаборав” – Мали Зворник
Пројекат „Азбучник природе” финансиран је из буџета општине Мали Зворник. Део је подршке локалне самоуправе програмима удружења, односно организација цивилног друштва. Ставови изнети у подржаном пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
