Наставница из Казахстана подучава и учи од својих ђака
У Основној школи у селу Амајић код Малог Зворника, енглески језик ученицима предаје наставница из Казахстана. Марта Живановић, девојачко Јесенгалијева, у мало место крај Зворничког језера дошла је због љубави пре више од деценију, а као наставница у сеоској школи ради већ четири године.
Иновативна, духовита, добра наставница и пријатељица, таква је, кажу ђаци и колеге, њихова Марта. Брзо се уклопила са новим људима и у новом окружењу, али јој је дуго требало да савлада српски језик, који и даље учи од својих ђака.
Ученици кажу да им је на почетку било мало чудно јер она долази из Казахстана, а они су мислили да долази из Јапана због њеног изгледа. Испричала им је своју животну причу и схватили су је и прихватили као да је једна од њих.
„Она нас учи енглески језик, а ми њу учимо српски језик”, каже ученица.
О обичајима, култури и историји Срба, Марта ништа није знала до доласка у Амајић. Тешко јој је било да схвати зашто се не ради на „црвено слово“, и како се завија сарма. После неколико година труда, постала је, каже, права српска домаћица.
„Наша породица, кућа, слави Мратиндан, 24. новембра, и ја сам као домаћица морала све то да спремим: од супе или чорбе, правим сарму, наравно супруг ми испече прасе“, каже каже Марта Јесенгалијева Живановић из Амајића.
Разлика између Казахстана и Србије не огледа се, каже Марта, само у обичајима, храни или клими, већ и у људима. И када би морала да бира између земље у којој се родила и одрасла, и оне у којој живи – изабрала би Србију, јер људи у њој, додаје, имају оно што се ретко среће – спремност да увек помогну свакоме.
„Ја волим и даље Казахстан, казашки језик, и народ и све, али ипак, Србија је мене тако лепо прихватила и ја сам прихватила Србију и ту живе сви моји вољени, моја породица је ту, тако да ја баш, баш волим Србију”, каже Марта.
У родном Казахстану, Марта није била више од деценију, јер, како каже, у Амајићу је сада њен дом.
Љубав човека одведе понекад у крајеве за које готово да није знао да постоје и није сањао да ће му под неким далеким небом бити нови дом. Тако је живот изрежирао да Марта Живановић, девојачко Јесенгалијева, у свом Казхастану упозна Жељка из Амајића код Малог Зворника и од пре нешто више од деценије постане становник малог брдског села у Подрињу. Данас је мајка Предрага који иде у четврти разред и двоипогодишње Викторије, а ради, на одређено време, као наставница енглеског језика у Амајићу и Великој Реци.
За некадашњу Југославију је знала, али није, иако јој је супруг причао о овдашњем животу, могла претпоставити како се живи у овом делу Србије. У старту је себи рекла да ће бити отворена и покушати што боље да се привикне на нову средину и у чему је и успела. Када је дошла, није знала српски, са мужем се споразумевала на руском, али га је научила и одлично говори наш језик.
Предаје деци од петог до осмог разреда и много воли свој посао. У граду Атирау, где јој живе бака, мајка и млађи брат, 2004. је завршила студије енглеског језика, а убрзо по доласку у нову земљу почела је да ради, али још увек на одређено.
„Предајем у школама „Милош Гајић” у Амајићу и „Никола Тесла” у Великој Реци. Због деце и обданишта привремено станујем у Малом Зворнику па свакодневно путујем на посао, викендом сам у селу где увек има нешто да се ради, а имамо и малињак. Волим да радим са децом, а у школама сам одлично прихваћена. У почетку сам морала да објашњавам ђацима, а често одраслима, да нисам Кинескиња, на које их ваљда подсећам, и да у Азији живе и други народи. Ђацима објашњавам и на карти показујем где је Казахстан причам им о томе како је тамо и њима је то интересантно. Донела сам национални инструмент домбру, па некада нешто и одсвирам деци и буде нам лепо – каже она додајући да једну земљакињу има у Лозници.”
Од доласка у Србију ниједном није ишла у Казахстан. Мада јој се баш свиђа и добро се уклопила у нову средину, каже да јој недостаје разговор на њеном, казашком језику. Њена мајка је долазила да види унуке, а са својима у Казахстану „чује се и види” преко интернета.
Марта каже да јој је када је дошла у Србију све било ново, људи, језик, култура, обичаји, образовни систем, али се толико прилагодила као да је овде цео живот. Често, када се чује са својима, ухвати себе да јој треба времена да се „пребаци” на казашки јер одавно размишља на српском.
Фото: Приватна архива / С. Симић
Извори: РТС / Лозничке новости / Политика
Наставница из Казахстана учи од својих ђака
Марта Живановић из Амајића – Казахстанка поред Дрине
Новинар сарадник: Далибор Крстић
