Давна времена

На простору Борине половином деветнаестог века налазио се велики број средњевековних стећака од којих се два данас налазе у Београду на Калемегдану, у близини Опсерваторије. Остали су вероватно искоришћени као грађевински материјал у модерним временима.

У тестаменту једног Дубровчанина из прве половине петнаестог века помиње се Велика Река, где је он имао кућу (цаxа ин Велицха Риецха).

На брду Орловине, изнад Малог Зворника, налазе се остаци велике средњевековне тврђаве, која вероватно потиче из времена Деспотовине, односно прве половине 15-ог века. Археолошка истраживања би сигурно доказала да је ово утврђење и старије. У народу се овај локалитет зове Јеленин Град. Око заравњеног виса пружају се остаци обимног зида дебелог два метра који је грађен од притесаног камена а затим заливен живим кречом. Градско платно и једна кула су оштећени путем који се спушта са Влашких Њива. Испод утврђења, на западним падинама које се спуштају према Дрини, налазе се остаци подграђа. Овај локалитет, по својој површини, није био мањи од Зворничке тврђаве, са друге стране Дрине, али је од краја средњег века вероватно био напуштен, тако да су се временом зидови свалили а од грађевина остали само темељи.

Село Радаљ први пут се помиње 1452. године када је у њему столовао деспот Ђурађ Бранковић, очекујући почетак преговора са босанским краљем Стефаном Томашевићем.
У доба турске окупације, у Борини је било седиште нахије, у оквиру сребрничког кадилука. Нахија Борина је обухватала Горњу и Доњу Ковиљачу, Брасину, Радаљ и Зајачу а села Трешница и Белика Река су били у оквиру Соколске нахије. Село Хамајић (Амајић) се први пут помиње у једном документу из 1530. године.