Општини Мали Зворник припада седам рађевских села: Радаљ, Доња Трешњица,
Читлук, Будишић, Цулине, Aмајић, укључујући Мали Зворник са Сакаром, једно азбуковачко Велика Река и два јадарска села, Брасина и Борина.

До краја 18. века, Амајић је био претежно муслиманско село. Према књизи „Соколска Нахија“, у рату Турске и Аустрије који се завршио 1791., Амајић је постао пусто село ([2]: 491).

У време Првог српског устанка и после њега, у Амајић и околна села се доселио велики број православног становништва.

Од 1830. до 1914. Амајић је био део сеоске општине чији је центар био у Доњој Трешници, а коју су још чинила села  Читлук, Будишић и Цулине. Пре овог периода од Другог српског устанка до 1830. Амајић је био заселак Читлука, и био је посед зворничког спахије Авдаге ([1]: 351).

Када је 1830. Рађевина укључена у састав аутономне Кнежевине Србије, муслимани су у потпуности напустили Амајић и иселили се у Босну а српске власти су почеле да врше попис становништва и имовине ради наплате пореза.У Архиву Србије се налази шест различитих пореских спискова, од којих су три без наведене године.

У Тефтеру рађевског арача из 1831.године наведено је укупно четрдесет три одрасла мушкарца који су плаћали основни порез, односно арач.

У Тефтеру чибука, односно пописа ситне стоке (оваца и коза), наведено је укупно дванаест домаћина који су имали укупно сто осамдесет оваца и коза (1834.).

У Тефтеру спахијских прихода (1839.), наведено је шеснаест домаћина кућа али и имена њихових мушких потомака и сродника (браће).Такође, у овом списку наведени су и разлози због којих је нека пореска глава у потпуности или делимично ослобођена плаћања пореза („кмет“, „оженио два сина“, „сиромашан“). У Протоколу спахијских прихода, без године, наведена су имена петнаест домаћина кућа који су годишње требали да дају укупно двадесет седам и по врећа кукуруза.

У Тефтеру пореза и арача, такође без године, наведена су имена домаћина кућа и њихових мушких потомака и сродника, са њиховим годинама старости. Међутим, уз помоћ Протокола умрлих цркве у Доњој Трешници, који је писан од 1848. до 1884., можемо одредити приближно тачну годину у којој је овај тефтер написан, јер особа по имену Тома Аћимовић који у тефтеру пореза и арача има двадесет година , умро је 1870., када је имао педесет шест година. Из тога следи да је овај тефтер из 1834. године.
Године 1863., тридесетак година касније, у време владавине Михаила Обреновића, извршен је попис становништва целе Кнежевине Србије. Наведена су имена свих припадника кућних заједница, оба пола, са њиховим годинама старости. Такође се овде налази и процена вредности њихове имовине у дукатима.У Амајићу је било двадесет четири куће са укупно сто шездесет четири становника, од тога осамдесет четири мушкарца и осамдесет жена.Укупна вредност имовине становника Амајића процењена је на 433 цесарска дуката. Просечна старост становника износи 21 годину, што говори да су породице имале велики број деце. Међутим,подаци о броју рођених и умрлих од 1850. до 1881. показују да је била велика смртност деце, па је неколико година у овом периоду број умрлих био већи од броја рођених.