О образовању у Србији се често говори, увек са ставом да данашњи систем треба мењати и на неки начин усавршавати. Неретко су ту и примедбе да је некадашњи школски систем био неупоредиво бољи, а заправо мало ко има праву слику о томе како је то „некада“ функционисало. Пред нама је управо један такав „захват“, поглед у прошлост и интересантан покушај реконструкције те слике о старом школству из Србије 19. века, а све у причи о настанку једне школе. Пратећи настанак и развој школа у Малом Зворнику, читаћемо о строгим школским надзорницима, многобројним учитељима са њиховим обичним људским мукама, ученицима и њиховим родитељима, и, наравно, о новцу (тачније, када се прича о школи, увек о његовом недостатку).

У првом поглављу, „Постављање сцене за једну обичну мирнодопску причу“, писац је заиста поставио оквир у коме ћемо започети овај својеврсни пут кроз време. Доња Трешњица, или како се наводи, доњотрешничка школска општина, описана је врло детаљно, маниром прецизног историјског научника. За пажљивог читаоца биће веома лако да створи јасну представу о времену и месту које је у центру пажње овог дела. Чини се да је ипак почетак реченица: „У многим документима, током времена, готово као стални рефрен, говори се о великом сиромаштву народа и заосталости овог краја“. И тако прича о доњотрешничкој школи почиње од овог пишчевог запажања да, и поред овог тужног рефрена о немаштини, становници краја, доњотрешњички сељаци, долазе на идеју да им је потребна школа. Уз све то иде и примедба да је Доња Трешњица својим географским положајем готово потпуно „изолована од осталог дела српске државе“. И тако долазимо до 1846. године, када се оснива доњотрешничка школа. Време и место су формулисани, тема дела такође, прича може да почне.

Наравно, школе не може бити без учитеља, а ако се узме све у обзир, како писац каже, учитељи „намештење у трешничкој сеоској школи свакако нису могли сматрати нарочитим личним успехом“. Слика и тон се полако употпуњују, помало суморни, али пре свега живописни и животни. Доња Трешница је описана као учитељски пакао, место за оне који не могу да бирају. И ако желимо да заокружимо период, треба рећи да је последње поглавље посвећено школи у Цулинама, и то је „краткотрајна историја најмлађе школе на простору данашње малозворничке општине. Она ће бити прва на удару у ратној катастрофи Великог рата“. Тиме је дефинисан период од средине 19. века до Првог светског рата, а и место дешавања, села доњотрешничке школске општине, Доња Трешњица, Цулине, Велика Река, Мали Зворник...

И сада, када се је дефинисан мизансцен, треба ипак бити прецизан и одредити врсту дела које је пред нама. Како сам аутор каже, дело је настало на основу историјских извора, докумената из Архива Србије. Према томе, важно је рећи да се дело темељи на историјским чињеницама и да иза свега стоји веома исцрпан научно-истраживачки рад, прецизан у научном смислу и свака чињеница се у том смислу може и користити у неком даљем истраживачком раду. Дело располаже и додатном напоменама које дефинишу правни систем организације тадашњих округа, веома, некад и сувише детаљне податке о имовинском стању, културама које су се сејале, занатима којима су се људи бавили, према томе, то је и врста етнолошког изворника. Дакле, пре свега овом делу треба приступити као изнад свега научном раду.

Међутим, оно што даје додатни тон делу јесте и стил којим је дело писано. Није спорно да све време ми говоримо о чињеницама, али начин на који су оне изнете даје могућност управо свакоме да прочита један надасве интересантан текст о историјату једне школе. Хтели или не, читав један заборављени свет се отвара пред читаоцем, врло интересантан и жив, а све то захваљујући евидентном приповедном дару аутора дела. Чињенице су чињенице, али начини да се оне изнесу могу бити разнолике, ретко када се успева да то буде учињено на интересантан начин. Маниром одличног приповедача, али и професора историје који уме да пренесе своје знање, аутор је створио дело које превазилази оквире чистог научног рада и ми се налазимо на ивици одличног књижевног рада. Тиме се отвара и посебно питање стила који је врло специфичан. Није типично за научни рад наћи да се моли поштени налазач архивских списа да их врати, није типично ни да прочитате да је неко писао по документима мастилом „црним као гар“. Читалац ће пронаћи много духовитих коментара на многе чињенице у делу, а потом и на читаве поетске деонице у којима ће се описивати путеви на којима можда „има и вила“.
Овај детаљ никако не треба узети за слабост овом делу. Напротив, тај стилски моменат само ће додати фину поетску ноту академском маниру озбиљног научног радника. Тиме се само ово дело може препоручити свима, не само историчарима, да са истом заинтересованошћу прочитају једну занимљиву причу о давно прошлим временима.

Тематски, како сам писац напомиње, истражујући почетке школског система у малозворничком крају, наишао је на „рукавце“ који ово дело чине основом за даље истраживање. Ипак је остао доследан теми, опет указујући на неисцрпност теме за оне који на прави начин могу да „ишчитају“ списе у Архиву Србије, наводећи нове истраживаче на могући начин коришћења заборављених архивских списа. Пред нама ће оживети заборављени учитељи доњотрешничке школе, којима је имагинација научника-писца удахнула живот у њиховим споровима са људима, политиком, животом.

Интересантно је сазнати за систем оцењивања у тадашњој Србији, „слаб“, „посве слаб“, али и „никакав“. Ипак, треба указати и на бригу тадашњих просветних власти које су водиле рачуна и о едукативном успеху онога који се бави просветним радом, да су оцене ученика управо мерило и учитељског успеха, па да су се на основу успеха ученика и учитељи делили на слабе, посве слабе, али и никакве, да се тада просветне власти тражиле доброг учитеља, али да га је било тешко наћи.

Чак се могу пронаћи и занимљиве правне регуле, за ово време рекли бисмо дискриминативне и чудне, каква је на пример одлука власти законским чланом из 1898. да треба мотивисати бракове учитељица са учитељима, што је имало своју логику за оно време, како наглашава аутор. Или да стартне плате учитеља и учитељица нису биле исте. Такви детаљи превазилазе простор Доње Трешнице и уче нас о систему образовања Србије 19. века. Даље, интересантно је читати о борби учитеља-професионалаца да се испоштује закон и да се ученици „доведу“ до школе простом применом закона о материјалном кажњавању родитеља чија деца не долазе у школу. Изнад свега, битно је приметити важну улогу Министарства просвете које се, мора се рећи, често помиње као прави и пресудни фактор у борби за устројство система. У вези са тим, прилог томе је прича о г. Миловану Спасићу, озбиљном просветном надзорнику, берлинском доктору филозофских наука који путује по Србији и процењује стање школа у његовом ресору.

Нису изостале ни приче из живота које су помало комична слика људских односа, парница, промашених људских судбина, сеоских трачева и прича из суднице, али оне само говоре о томе да су људи само људи, и да је то једино што се временом не мења.

Међутим, оно што се сигурно мора напоменути као посебна вредност дела јесте изношење једног лексичког богатства, сигурно сасвим заборављеног. Читалац ће наићи на давно заборављене изразе, свет чаругџија и тувагџија. Стари називи за правне списе имају своју архаичну ноту, а поготово ту ноту истичу цитати из архивских списа које је аутор преузео у аутентичном облику, не мењајући тадашњу ортографију. Дакле, и у том смислу ово дело је више него илустративно и едукативно.

 Књига г. Дејана Павића би се могла оценити као одлично књижевно
-историјско дело на готово свим нивоима, научно-историјском, књижевно-
језичком, али пре свега сазнајном. Можемо само поздравити даље напоре овог научника и писца, са надом да ће ово бити само прва у низу тема којима ће се аутор бавити.

Весна Правдић,
професор српског језика и књижевности, Београд