Својим писмом од 19. септембра 1880. године, говорећи о катастрофалном стању старе школске зграде у Доњој Трешници, учитељ Анто Голубовић препоручивао је  министру просвете да нареди општини градњу нове школе. На основу овог писма, Министарство је од начелства округа затражило извештај, намерава ли школска општина да подигне нову зграду и има ли за то уопште материјалних могућности. Одговор није био обећавајући. „Када би обе општине, боринска и доњотрешничка, и даље у заједници остале, могле би подићи нову школу, али пошто оће општина боринска да се одвоји, то онда само општина доњотрешничка није у стању ово учинити“. У сваком случају, према извештају, трешничка општина је изразила жељу да у својој средини подигне нову школску зграду. Општина је имала 215 домова са 286 пореских глава, али је капитала имала само 1560 динара, па и то је било све на дугу, „у готовом нема ни једног гроша“.

У свом писменом одобрењу да се може почети са зидањем, Министарство је дало оптимистичан рок од две године да се нова зграда заврши. Изузетно, како је писало у службеном акту, с обзиром на сиромаштво општине, зграда не мора бити подигнута  од цигле, већ од слабе грађе. Начелству округа препоручено је да план изградње састави узимајући у обзир месне прилике. Окружни инжењер је требао да направи такав план по којем изградња неће прелазити 300 дуката цесарских.

У прилогу су достављена „Правила о грађењу и намештају школа“, у којима је представљено како би требало да изгледа модерна, сеоска српска основна школа, са зидовима од цигле и кровом покривеним бибер црепом. Кад заврши зграду, општина је морала да набави одређени број скамија, две велике црне табле, астал односно катедру, орман са стакленим вратима за библиотеку, четке за прање и пајање учионица, секиру и други ситан инвентар. У неопходна основна учила спадали су рачунаљка, слика метарских мера, географске карте Србије, Балканског полуострва и Европе, као и Шрајберове слике (цртежи биљака, животиња и минерала), за предавање јестаственице (физике, односно познавања природе).

Септембра 1881. године, трешничка општина је донела закључак да ће се школа градити од слабог материјала, обећавши да ће сама обезбедити под-воз и набавку грађевинског материјала, осим гвожђа и столарског тишљераја. Са друге стране, према извештају окружног инжењера, једноставно није било могуће за само 300 дуката подићи зграду, јер је најмање толико коштала само зидарска израда мајстора. Према предрачуну, који је направило Министарство грађевина, зграда од плетера, са кровом покривеним шиндром, са две учионице, собом за спавање ђака, учитељским станом, собом за послужитеља, нужницима и са основним намештајем, требало је да кошта 9.802 динара. Сами зидарски радови процењени су на 5.726 динара и 88 пара.

Време је пролазило и стара школа у Доњој Трешници живела је своје последње дане.  Према записнику трешничког школског одбора од 19. августа 1884. године, до тада је свака пореска глава у општини платила по осам динара на име подизања школске зграде. Закључено је да се још 1.000 динара одвоји од општинске касе. Пошто ће се у другој половини године прикупити још 578 динара, односно по два динара од сваке пореске главе, онда ће  до краја године општина располагати са укупно 3.328 динара. Договорено је да се на јесен исече јапија, направи креч и привуче камен, а на пролеће да се распише лицитација и приступи грађењу. Записник су потписали председник одбора Павле Врачевић и петорица одборника, од којих су потписи Јанка Јошића и Петра Ерића били својеручни.

Пола године касније, из саслушања председника трешничке општине Павла Врачевића, обављеног фебруара 1885. године у Крупњу, могло се видети да није урађено ништа. Врачевић је поново причао о осам динара прикупљеног приреза по глави, што је говорило да је закључак из августа претходне године био делимично фалсификован, односно да изнета вредност прикупљеног приреза уствари није било фактичко стање половином 1884. године већ стање пројектовано за крај те године. Никакав грађевински материјал није прикупљен због тога што се чекало да Скупштина Србије донесе одлуку о новом груписању општина, па да се види да ли ће Доња Трешница и даље остати општински центар, односно да ли ће се школа градити ту или на неком другом месту. Било је јасно да од почетка грађења зграде ни те године неће бити ништа. Министарство је упутило начелство округа да сачека да се заврши нова територијална реорганизација, а да затим поднесе извештај са предлогом за подизање нове школске зграде.

По новом закону о општинама, којим је, између осталог, покушано укрупњавање малих сеоских општина Србије, формирана је нова, малозворничка општина, коју је чинило укупно девет села (Борина, Радаљ, Планина, Мали Зворник, Сакар, Доња Трешница, Будишић, Амајић и Читлук). Међутим, пошто се ово решење ускоро показало лошим и преурањеним, Министарство унутрашњих дела је, поступајући по члану закона који је говорио о изузецима због  „врлетности“ појединих места, а на молбе самих сељана, донело крајем 1889. године решење о раздруживању малозворничке општине на четири посебне. Тако су Борина, Радаљ и Мали Зворник са Сакаром, поново постали посебне општине, а Доња Трешница са Планином, Будишићем, Читлуком и Амајићем  чинила је четврту политичку општину. Међурешење, са Малим Зворником као центром, донето из политичких, а не економских разлога, одложило је зидање трешничке школе. Нова подела из 1889. године оставила је доњотрешничку општину без Цулина и Гојселице, који су са Вољевцима, Великом Реком и Црнчом, чинили посебну политичку општину.

Од зидања школе се није одустало што показује ревизија плана градње, коју је Министарство грађевина урадило на пролеће 1888. године. Циљ ревизије је било смањење трошкова изградње пошто је општина и даље оскудевала у средствима.
Нужници су избачени из оквира школске зграде и они су накнадно, „снагом народа“, требали да буду озидани у близини школе. Избачена је и трећа учионица, с тим да се од планиране собе за послужитеља и од кухиње направи једна већа просторија за спавање ђака, која ће уједно бити и „резервна“ учионица. Ово прво одустајање од предвиђеног плана вероватно је иницирало и каснија сажимања и уштеде тако да ће, показаће се, нова школска зграда бити лошег квалитета.

Трешничанима се журило. Стара школа је већ поодавно била затворена, а последњих неколико година до њеног затварања, радила је више формално него стварно. Суд општине трешничке је почетком новембра 1890. известио Министарство да је зграда школе подигнута, „сем што тишљерај јошт није намештен“. Обећавајући да ће то брзо бити урађено, Трешничани су молили да се постави учитељ. „Пошто већ осам година није школовано ни једно дете из ове општине, жеља становништва је да школа што пре почне са радом“. Подразумева се да министар просвете није могао да изађе у сусрет жељи да школа буде званично отворена у згради без врата и прозора. Требало је да прођу још пуне две године док зграда није у потпуности завршена и неопходан намештај набављен.

Када је коначно добио извештај начелника округа подринског да је школа готова, министар је 6. октобра 1892. године донео решење о отварању нове основне школе у Доњој Трешници. Школску општину чиниће села која су била саставни део старе школске општине, дакле: Доња Трешница, Планина, Амајић, Читлук, Будишић, Цулине и Гојселица, са укупно 436 кућа. Препоручено је да заједница одмах изабере школски одбор, који је требало да припреми списак деце дорасле за школовање, а учитељ ће се  поставити у што скоријем року. Из неког доброг разлога, министар је нагласио да се школа отвара „у згради, која је нарочито за школу подигнута и спремљена“.