Нови трешнички учитељи, опет само на годину дана, постали су супружници Милорад и Вукосава Ракић. У питању је поново био сасвим млад учитељски пар. Пошто још увек није положила учитељски испит, Вукосава је имала почетничку плату од 600 динара, а њен супруг, као почетник са квалификацијом, 800 динара. Када су 10. октобра 1900. године дошли у Трешницу, Ракићи су били пренеражени изгледом школске зграде. О стању школског здања  Милорад Ракић је одмах известио окружног школског надзорника, а каснији, независни извештаји, говоре да учитељ ни у чему није претеривао.

Кров зграде није поправљан од како је школа направљена, тако да је на више места прокишњавао. Једнокрилни прозори који су се отварали према унутра нису могли добро да се затворе, а неколико прозора није имало ни рајбере, већ су се затварали канапом. Пећ у учионици је била стара и избушена, па је просторија понекад била пуна дима. Зидови су попуцали и по тавану се уопште није могло ходати, јер се увијао под ногама. И врата учионице су се тешко затварала, а патос је био труо и пун рупа. Пошто није било спаваонице за децу, неколико ученика је за преноћиште користило учитељеву кухињу, а други су спавали у самој учионици, „те од ноћне зиме пропадају“. О основним потребама за школу није вредело ни говорити. Школа чак није имала ни посуду за воду, па су ученици морали ићи на поток. Када је срески лекар дошао да прегледа школу, изјавио је да је зграда заиста склона паду и обећао је наставнику да ће о стању зграде и сам обавестити надзорну службу.

На основу овог алармантног писма, у Крупањ, на саслушање код среског начелника, позван је комплетан школски одбор, којем је пренето наређење да школу морају поправити. По повратку одборника у село, почео је отворени сукоб са новопостављеним учитељем. За 3. децембар 1900. године, Ракић је за-казао седницу школског одбора. Пошто  састанак, заказан недељу дана раније, није одржан, Ракић је у писменом позиву запретио да ће, уколико се опет не појаве, одборници бити новчано кажњени, према одредбама школског закона. Када су дошли чланови одбора Вујо Матић, Гајо Тадић, Богосав Грујичић и Павле Врачевић, учитељ их је обавестио да састанак одбора одлаже за сутрадан, пошто се он у међувремену разболео. Увређени, одборници су затражили да општински суд узме изјашњење од учитеља који, по њиховом мишљењу, изиграва закон, „а нас подписате само кињи и мучи“. За узалудни долазак затражили су од учитеља да им плати дангубу, „пошто је радни дан а ми као земљорадници имамо посла“.

Сутрадан, седница школског одбора није дуго трајала. Према тужби чланова одбора, послатој министру просвете, учитељ Ракић почео је одборнике да грди и да галами на њих. Када је запретио да ће се свим силама трудити да се школа затвори, одборници су напустили седницу. У својој писменој изјави, датој на захтев окружног школског надзорника, учитељ је оптужио школски одбор да га клевећу и да јавно говоре како му морају „измислити кривицу“ да би био премештен, јер ће им иначе затворити школу. Када је дошао у Трешницу, стајало је даље, сељани су му рекли да је њихова школска зграда направљена за 30.000 динара, што је он сматрао за невероватно, с обзиром на то какву је зграду („величанствену“) саградила узовничка општина за, наводно, само 5–6.000 динара. Када је учитељ, једном приликом, изјавио да се рачуни за грађење школе могу поново прегледати, то није било право школском одбору, па га је сам председник општине посетио у његовом стану и запретио му да неће бити добро, ако и даље буде тако причао. Учитељ је био мишљења да школском одбору и није до школе, већ да се боје „да народ откуд не запита: Где је школа за 30.000 динара“.

На крају подужег писма, учитељ Ракић је изнео следеће: „Не би требало ни оволико да говорим, када је Доња Трешница добро позната свима. Доста је да напоменем да се овде променило 14 учитеља од 1893. године. За једну годину просечно долазе по два учитеља. Од свију тих учитеља и њихових аката, извештаја и деловодника може се Господин Надзорник уверити да су се и они сви борили са Трешничанима и ниједан се учитељ није могао скрасити две године. Сви ти учитељи нису бегали из Трешнице од доброга. После овога, долази питање на које није потребан одговор. Да ли сви ти учитељи нису ваљали, а само су Трешничани и њихов школски одбор добри? Једини је који је био две године г. Миладин Шуманчевић. А да је раније и он бегао из Доње Трешнице, не би данас лежао на самртној постељи“.

У свом пропратном извештају министру, окружни школски надзорник је у свему био на страни учитеља. Из поднетих аката, писао је, министар се може уверити да је учитељ Ракић „у великој невољи“. Општина трешничка је посве самовољна, тврдоглава и упорна према свакој претпостављеној власти. „Од дужег времена зна се да у доњотрешничку општину нису смеле све државне власти долазити и да су ти људи навикнути на вређање и гажење земаљских закона“. Зато и не чуди што не поштују ни школски закон и што нападају на учитеља. И на ранијег учитеља је чињена хајка.

„И то мора бити тако довека, докле год у оној општини жари и пали познати пелагићевац Михаило Ранковић, који је од неког времена увучен и у школски одбор“, писао је надзорник. По изјави тамошње учитељице, госпође Ракић, Ранковић не дозвољава својој деци да иду у школу пошто се није слагао са тадашњим системом школовања. Међутим, школски надзорник, који је истовремено био и начелник округа, веровао је да Ранковић тако ради због тога што је и иначе самовољан и никакве се власти не боји. Надзорник је сматрао да код учитеља нема никакве кривице и тражио је од министра да запрети школском одбору да престане са оваквим односом према школи, јер се у супротном школа може затворити.