Практично од свог оснивања, изузев прве године рада, боринска школа је увек имала довољно уписаних ученика да би била подељена на два одељења. У почетку је једно одељење био само први разред, а друго одељење су чинили ученици другог, трећег и четвртог разреда. Касније, од 1902. године, два млађа разреда су чинила једно, а два старија друго одељење. Млађе разреде боринске школе увек је водила учитељица. По тадашњем школском закону, учитељице су могле предавати само у млађем разреду мушких и мешовитих школа. У подељеним основним школама, учитељ старијих разреда, обавезно мушкарац, био је уједно и школски управитељ. Његова дужност, између осталог, била је да се, испред школе, обраћа просветним властима, правећи обавезне извештаје или обавештавајући о школским проблемима. Због тога, о учитељицама боринске школе, осим имена, готово да нема никаквих других података.

Идеална варијанта за српске сеоске школе била је да учитељ и учитељица буду супружници. У Борини је тако било у два наврата, од 1894. до 1898. године,  када су у школи радили Владислав и Јелена Поповић и од 1904. до 1914,  када су радили Владимир и Драга Симић. Српска држава је законским мерама подсти-цала бракове између учитеља и учитељки, пре свега законским чланом из 1898. године, по коме учитељице нису могле остати у служби ако би се удале за човека који није учитељ. За то доба, узимајући у обзир тадашњи брачни и друштвени положај жене, ово конзервативно правило је имало своју логику, пошто би заиста било неприлично да сеоску учитељицу, например, физички малтретира њен су-пруг земљеделац, на шта би имао законско право. Са друге стране, ова законска одредба је, смањењем могућности избора, свакако доводила до тога да је проценат уседелица међу учитељицама био значајно већи него међу осталом женском популацијом Србије.

Такође, учитељице су имале мање стартне плате и периодске повишице, како би се избегла могућност да у једној школи учитељица има већу плату од учитеља. Све ово, наравно, није значило да понекад рад и организација школе нису били углавном у њиховим рукама.

15. јануара 1893. године, за новог привременог учитеља у Борини постављен је Милан Митровић, родом Ужичанин, који је претходне школске године завршио учитељску школу и положио стручни испит. Са почетном платом од 800 динара годишње, пре премештаја у Борину неколико месеци је радио у Горњој Бадањи.
На почетку школске 1893/4. године, добио је колегиницу, учитељицу Ленку Карабелић, која је преузела први разред боринске школе. 

Први месечни извештаји о стању школе које је слао учитељ Митровић били су формални, једнообразни и говорили су о томе да се школски часови и остале дужности наставника испуњавају тачно и по закону. Међутим, већ у јануарском извештају 1894. године, учитељ је обавестио Министарство да је школски одбор новчано казнио, са по два динара, чак 32 родитеља ученика из Борине и Брасине због изостајања њихове деце из школе. Проблем је био у томе што казне нису наплаћене, па стога ђаци и даље нису долазили у школу. Готово идентичан извештај о наставницима који савесно испуњавају своје дужности и ненаплаћеним казнама за изостанак ученика, школски управитељ, учитељ Митровић, послао је и следећег календарског месеца.

Не добивши никакав одговор, а пошто се ствари у међувремену нису промениле, његов мартовски извештај био је прецизнији. После уобичајене формулације о наставницима и њиховим испуњеним дужностима, следило је: „Одбор школе боринске, на петом редовном састанку, одржаном 28. новембра 1893. године, казнио је тридесет два ђачка родитеља, а за нешиљање деце у школу. Та казна ни до данас није од стране одбора наплаћена, ђаци и даље не походе уредно у школу, а неки и никако. За ово, јављао сам и начелнику среза и тражио сам да се та казна наплати, па је остала опет ненаплаћена; а тако сам исто у извештајима месечним и г. Министру јављао, па опет је остало без успеха, што вам накнадно учтиво јављам“.

Следећи, априлски месечни извештај, био је готово исте садржине и форме. Говорио је о редовном раду школе и наставника, али опет и о неплаћеним казнама за изостанак ученика. Коначно, министар је одлучио да реагује по овом тугаљивом питању и од начелника јадарског среза затражен је извештај. Срески старешина је покушао да проблем пребаци на други план, извештавајући да је ствар у томе што се борински учитељ и председник суда не слажу „у политичким обзирима“. Председник суда му је тврдио да се учитељ њему лично уопште није ни обраћао у вези са проблемом наплате казни. Јадарски начелник био је прилично бесан што се учитељ Митровић обратио директно министру просвете, иако је он, начелник, наводно усмено рекао свим учитељима у срезу „да све што имају да траже за своје школе и жале се противу председника општинских“, достављају њему. Но, ипак је наредио председнику боринског суда да „обраћа већу пажњу“ на тражења учитеља.

Није вредело. Мајски извештај боринског учитеља био је истоветан ранијим извештајима. На полеђини дописа био је концепт министровог наређења јадарском начелнику да одмах изврши све одборске одлуке, а нарочито ону у вези са казнама и да о томе министру поднесе извештај.

У последњем месечном извештају те школске године, млади учитељ Милан Митровић, сада већ резигнирано, али у сваком случају и даље тврдоглаво, поновио је исте формулације из ранијих месечних извештаја. Школа је радила нормално, наставници су обављали своје дужности по закону, а казне за недолазак ученика и даље нису биле наплаћене. На полеђини извештаја, руком министра, писало је: „Наређено је. У Архиву!“.

У ово време, и наплата обавезног школског приреза ишла је тешко и са великим закашњењем, тако да није тешко замислити шта се догодило са 64 динара казни расписаних за несавесне родитеље ученика боринске школе. У сваком случају, учитељ Милан Митровић, као и учитељица Ленка Карабелић, на почетку следеће школске године пребачени су у друге школе.