Истраживање, којем је резултат овај рад, највећим делом је спроведено у Архиву Србије, где се чувају документи државних институција Кнежевине односно Краљевине Србије. Коришћени су фондови Министарства просвете, Начелства округа шабачког, Епархије Шабачке и Београдске митрополије. Понеко употребљиво зрнце пронађено је у готово непрегледном фонду Министарства финансија. Део прикупљених података откривен је у Међуопштинском архиву у Шапцу, где се налази, иначе веома проређена, грађа Началства округа подринског, али и протоколне књиге крштених, венчаних и умрлих цркве Сошествија светог духа у Доњој Трешници. Радаљска и боринска школа чувају школске летописе писане током XX века, у којима су забележена сећања на оснивања ових школа и на прве учитеље.

Ипак, аутор ни у ком случају не сме да тврди да је пронађена сва документација и да овај рад представља крај истраживања на тему задату у наслову. Током истраживања, често су се указивали споредни рукавци, чије би прегледање евентуално довело до неочекиваних нових открића, али је то морало бити занемарено и остављено за неку другу прилику или, још боље, неког другог истраживача. Са друге стране, архивски фондови су непотпуни и, понекад, у буквалном смислу, руинирани, што је последица различитих разлога, од тога да фондови припадају народу који се не одликује претераним смислом за систематичност и доследност, до чињенице да је у појединим историјским раздобљима, архивска грађа намерно уништавана. Тако је у рату са Турском 1876–77. године, део грађе који је сматран сувишним и непотребним употребљен као стари папир за производњу пушчаних фишека. Због свега тога, није могуће написати једну систематичну хронику задате теме. Без обзира на наизглед велику количину грађе за једну заборављену локалну историјску проблематику, реч је о  остацима старих времена.

Када је 1846. године отворена, трешничка школа је радила до 1867. године, без неких већих, службено евидентираних, прекида. То наравно не мора да значи редован, континуирани рад, пошто су сеоске школе у Србији често имале разне врсте проблема у раду и повремене прекиде из различитих разлога, од недостатка  учитељског кадра, преко епидемија заразних бактеријских инфекција до недовољно прикупљених средстава за нормални рад школе, поготово у зимском периоду. Континуитет ђачког образовања био је посебан проблем. У учитељским извештајима број ученика у другом и трећем разреду је увек далеко мањи од броја уписаних у први разред, а из тих бројки се опет не види  јасно колико је ђака заиста редовно похађало наставу.

Од 1852. године Кнежевина Србија је редовно објављивала свој Шематизам, односно, у данашњем смислу, службени гласник, у којем су штампана имена и функције свих државних службеника, па и, у оквиру Министарства просвете, имена учитеља и место њихове службе. Тако је за ову годину наведено да је учитељ у Доњој Трешници био Јаков Петровић, који је учио укупно 29 ученика. Шематизам представља стање на почетку одређене календарске године, дакле практично у једном тренутку и на овој врсти извора се не могу уочити евентуалне промене до којих је могло доћи у току године. На основу друге врсте података, о којима ће бити речи у следећем поглављу, може се закључити да се поменути учитељ задржао у Трешници најдаље до краја те школске године, односно до почетка лета, јер је у септембру 1852. године у село стигао други учитељ, који је затекао школску зграду прилично руинирану, а учитељски стан празан.

Иза поменутог учитеља Петровића није остао сачуван никакав други податак у архивској грађи Министарства просвете. Један податак из протоколне књиге венчаних трешничке цркве уноси извесну дилему око имена самог учитеља. Под датумом 28. јануара 1852. године евидентирано је склапање брака између Василија Петровића, учитеља, житеља трешничког, и Ружице, кћери Петра Атанасијевића, земљеделца из Цулина. Венчање је обавио парох Арсеније а кум је била његова супруга, попадија Симеуна Нешковић. Избор кума говори да младожења није био пореклом из трешничке политичке општине или њене околине, односно да у њој учитељ Василије Петровић није имао традиционално, породично кумство. Што се тиче имена учитеља, могућност да је у протоколној књизи учитељево име погрешно записано неупоредиво је мања него да је грешка учињена при штампању државног шематизма. Парох Арсеније је протоколне књиге имао увек пред очима и евентуална грешка је лако могла бити исправљена, као што се понекад догађало на другим страницама. У ово време, учитељство у Србији је често било само успутна степеница у црквеној каријери а учитељи су били младићи који су завршавали богословне школе да би затим, после женидбе, постајали пароси. Да ли се то догодило и са учитељем Василијем Петровићем, може се само слутити.