До Светског рата, најдужи радни стаж у радаљској школи имао је учитељ Никола Ненадовић, који је у Радаљ постављен на почетку школске 1898. године, да би на истом месту остао све до септембра 1905, дакле пуних седам школских година. Пореклом је био Сремац, рођен је у Руми 1867. годинe. У Београду је завршио четврти разред гимназије, а затим и учитељску школу. Од 1890. године је почео да ради као учитељ, да би 1892. положио стручни испит. Радио је у више основних школа, а у Радаљ је дошао из Чокешине. Од самог почетка своје учитељске каријере, Ненадовић је свој животни пут желео да веже за Србију, затраживши, одмах по стицању пунолетства, држављанство Србије. За њега Летопис каже да је био „ћутљив и вредан човек, са сувом десном руком“.

Радаљски учитељ је већ прилично зашао у четврту деценију живота када се оженио кћерком неког лозничког трговца. Почетком јула 1901. године, упутио је молбу за премештај у Црну Бару, Варну или Крупањ, где су те године била отворена учитељска места. Молба је била написана прилично касно, без икаквог образложења и на брзину. Иза ње је, очигледно, била нека врста панике. На полеђини молбе која је из Шапца прослеђена за Београд, окружни школски надзорник је написао сасвим очекивано мишљење  да учитељу не би требало удовољити, пошто није навео никакав разлог за премештај. Месец дана касније, не знајући за ово решење, Ненадовић се поново обратио министарству, овог пута молећи да се по његовој првој молби ништа не предузима, јер је у међувремену испросио девојку и ускоро се жени. Око тога се „грдно не само истрошио, већ и задужио“, тако да би евентуални премештај додатно погоршао његово финансијско стање. Његовој молби да у истом месту остане учитељ бар још једну школску годину, без проблема је удовољено.

Те, 1901. године, школски одбор Радаља, којим је председавао Максим Јокић а чији су чланови били Симо Костадиновић, Владимир Лазић и Владимир Радић, затражио је да се радаљској школи прикључи и село Планина, које је до тада било у оквиру доњотрешничке школске општине. Као најважнији разлог, наведена је чињеница да у радаљску школу већ иде шест ђака из Планине, а у доњотрешничку само једно, због знатно бољег пута. Тако су тражили и сами родитељи ђака са Планине. Окружни школски надзорник није имао ништа против, утолико пре што у радаљској школи и иначе није био велики број ђака. Требало је спровести формалну законску процедуру предвиђену за овакве случајеве. За 10. јул  заказан је збор грађана села Планине. Од 20 пуноправних гласача, на састанак је дошло њих осам и одлука о спајању са радаљском школском општином донета је једногласно. Радаљска школска каса, иначе углавном празна, требало је да добије нешто мало више прилива.

Неколико година касније, 1904. године, четврти разред радаљске школе завршило је десет ученика, а за следећу школску годину уписано их је укупно 53, од тога 11 у првом, 12 у другом и по 15 у трећем и четвртом разреду. Укупан број био је испод законског минимума од 60 ученика. Сви они су били у једном одељењу и у таквој ситуацији учитељ је на сваком часу морао да обрађује четири различита програма, често из различитих предмета. Такав начин рада могао је да буде веома исцрпљујући. Због тога је на крају школске 1904/5. године, у својој молби министарству, учитељ Ненадовић као један од разлога за премештај навео да од почетка своје, тада четрнаестогодишње каријере, непрестано ради у неподељеним, четвороразредним школама. Други разлог молбе за премештај био је што је у школи стално трпео разне неуредности. Школа већ два месеца није имала послужитеља, а школски прирез није прикупљен ни за прошлу школску годину, тако да је најнужније школске потребе морао да купује за свој новац.

Дугогодишњи радаљски учитељ је тог лета пребачен у једну школу у ваљевском округу, са редовним периодским повећањем плате. У летопису школе остало је забележено да се учитељ Ненадовић, поред рада у школи, бавио практичним воћарством и повртарством. Својом једном руком у школском дворишту је окалемио двадесетак стабала јабука, а испред школе је засадио стабла бора, јеле и липе.