Надежда Јовановић остала је у Трешници и на почетку следеће школске године, а за новог учитеља и управитеља школе постављен је Милутин Марић. По његовом извештају из септембра 1897. године, трешничка школа је имала 113 уписаних ученика, од којих је 26 сврстано у категорију нередовних. Због несразмерног броја ученика, тражио је да „госпођица учитељица“ уз свој први разред, преузме и део ученика другог разреда. Иначе, у први разред „није се могло уписати више него 23 ученика“, а упис није завршен на време, пошто је трешнички свештеник отпутовао у Црну Гору. Министарство је одобрило поделу, захтевајући да се у прву годину упише онолико ученика „колико год може стати у већу учионицу те школе“.

Захваљујући једном неспоразуму, Трешничани ће ускоро, истина на кратко, добити супружнике за учитеље. Октобра 1897. године у Доњу Трешницу су постављени тек венчани Војислав и Љубица Павловић. Претходне школске године, они су, као невенчани, радили заједно у Свилеуви. „У то доба, ми смо се били испитали и готови за венчање“, писао је касније учитељ Војислав Павловић. Пошто је знао да ће тог лета изаћи нови распоред упражњених учитељских места, Павловић је о свом венчању обавестио министра, молећи га да њега и супругу, сада као брачни пар, постави на исто место, „тј. ако би нас имао намере куда премештати без наше  молбе“. Смисао учитељевог писма био је да се не деси да у новом годишњем распореду он и његова супруга буду раздвојени, услед непознавања чињенице о промени њиховог брачног статуса. „Овим нисам искључио Свилеуву, где смо се већ налазили“.

Међутим, ово писмо је у Министарству схваћено као молба за премештај и млади учитељски пар је добио намештење у Доњој Трешници. Убрзо увидевши да Трешница није баш неко место за медени месец, учитељ Павловић је у следећим месецима потрошио много таксених марки, лепећи их на молбе за премештај, како би неспоразум био исправљен. За себе и своју супругу тражио је место у Ковиљачи или Јаребицама, како би био ближи Лозници, где му је живела остарела и онемоћала мајка. „Од Доње Трешнице до Лознице, где моја мати стално живи, има, Господин Министре, читав дан путовања а, у краћим данима и по хрђавом времену, и дан и по“.

Сва расположива места већ су била попуњена. Спасоносно решење, за које се можда и сам учитељ потрудио, био је позив у августу 1898. године на једногодишње служење војног рока. Његова супруга Љубица Павловић остаће те школске 1898/9. године учитељица првог и другог разреда у Доњој Трешници. За другог учитеља постављен је Миладин Шуманчевић, а брачни пар Павловић, када је супруг одслужио војску, пребачен је следеће школске године у Узовницу.

Пошто се учитељица Љубица придружила свом супругу у Узовници, Миладин Шуманчевић је, за школску 1899/1900. годину, остао једини учитељ у доњотрешничкој школи. Радио је са сва четири разреда, са укупно 92 ученика. Иако је на почетку школске године постављена госпођица Даница Вујовић за учитељицу првог разреда, она је ускоро, нечијом ургенцијом или удајом, постављена у другу школу, у подунавском округу. Шуманчевић је Министарство молио да се постави и други наставник, „јер ми је тешко радити са оволиким бројем ђака“. За ту школску годину, Министарство није имало одговарајуће решење.

Радећи као једини учитељ у Доњој Трешници, Шуманчевић је, како ће се показати, тешко оболео. Јуна 1900. године, молио је премештај због слабог здравља, а не само њему него и његовој деци била је потребна стална лекарска помоћ. Најближи лекар налазио се у Крупњу, а до те вароши требало је седам сати хода. Министарство га је преместило у Црну Бару, у мачванском срезу. Износ његове плате, 800 динара, говори  да је у питању био учитељ са положеним стручним испитом, али са мање од пет година радног стажа.