Док се решавало компликовано питање ученика Бранка Станковића, учитељ Петар Протић имао је своју личну, много већу, бригу на памети.

Дана 17. септембра 1895. године, у Радаљу је сазван општински збор ради договора око прикупљања митровског пореза и избора пореске комисије. Међутим, збор се није могао одржати и распуштен је, пошто се учитељ Протић потукао са жандармом. Осим тога, учитељ се потукао и са шумаром а и председника суда је ударио по врату песницом. И општински суд, и срески и окружни начелник, тражили су да се учитељ премести. Политичка ситуација у Србији у то време је и иначе била узаврела, тако да је министарство тек у мају 1896. године донело решење да се радаљски учитељ казни одузимањем двомесечне плате, у корист школског фонда. Учитељ је опоменут да ће за поновљени сличан прекршај следећи пут бити отпуштен из службе.

Сазнавши за пресуду, министру се молбом обратила учитељева супруга Ружа. Не желећи да улази у то да ли је казна праведна или не, болело ју је то што као мајка четворо деце не зна како да  их за то време исхрани. Запрепашћена је да, после четрнаестогодишње службе њеног мужа, сада долази у ситуацију да нема чиме децу да храни. Молила је да се изречена казна не обуставља одједампут, већ на рате, „да му се издаје месечно толико само, колико ће ми доста бити да исхраним себе и своје четворо деце“. Уз молбу је приложила уверење суда и одбора општине радаљске, са потписом Максима Јокића, председника суда, где је стајало да је учитељ Протић владања и моралног понашања сасвим доброг, како мисле сви грађани, „а стања је посве сиромашног“. Молби се изашло у сусрет и казна је наплаћивана у следећих годину дана.

Радаљски Летопис за учитеља Протића каже да је био „човек живог темперамента, који је долазио у сукоб па и у физичку расправу са појединцима“. Ипак, из Радаља је премештен у своју родну Бадању.