Негде истовремено са зградом школе, Борина је добила и црквени храм. Оба објекта су била близу један другом, што је  сматрано корисним и сврсисходним. Учитељи су били „наставници вере хришћанске“ и заједно са ученицима, активно су учествовали у верском животу заједнице. Ученици су, поред веронауке као једног од обавезних предмета, редовно присуствовали јутарњим и вечерњим литургијама, а једна од обавеза учитеља била је да, колико год имали слуха, певају у цркви.

Маја 1896. године, Милан Лазић, касехранилац боринске цркве и Живан Илић, тежак, оптужили су учитеља за повреду њихових верских осећања. Поднели су тужбу министру просвете да је учитељ Влајко Поповић, пре извесног времена са начелником среза јадарског пуцао са школског прага на звонару цркве. Правећи се невешти, тужиоци су написали да су учитељ и срески старешина „метули на хартији неку слику некака човека, првака, и прилепили на овдашње цркве звонару“. На гредама су остали трагови куршума.

Ствар је могла да буде озбиљна, поготово због инсинуације да је из пушке гађана слика неке сасвим одређене особе. Краљевина Србија је у то време имала двојицу, не баш омиљених,  „првака“, краља Александра и његовог оца, бившег краља Милана Обреновића. Министарство је среској полицијској власти наредило истрагу, а од учитеља Владимира Поповића затражена је лична писмена изјава.

Пре почетка истраге, поставило се питање надлежности среске полицијске власти. Дилема је била да ли се место догађаја налази у Борини, која је административно припадала рађевском срезу, или Брасини, која је била у оквиру јадарског среза. Када је комисија грађевинског одељења начелства подринског округа закључила да се школа и црква налазе на граници два села и два среза, али ипак у Борини, у Крупањ, на саслушање, позвани су сведоци и очевици инкриминисаног догађања.

Двојица поменутих тужилаца поновили су своје оптужбе изнете у писаној достави. Сведок Јован Максимовић, тежак из Борине, тог дана је видео у дворишту школе тројицу људи у „немачким“, грађанским оделима, а на диреку звонаре приметио је залепљену хартију. Касније је чуо пуцањ и коментар других сељана да је код учитеља дошао на ручак срески начелник из Лознице, са окружним инжењером, „па се веселе и пуцају, туку нишан“. Коста Драгутиновић, зидар, изјавио је да је, када се враћао кући из механе брасинске, чуо два пуцња из пушке. Видео је хартију на диреку звонаре, а учитеља и среског начелника како иду од школе према звонари и гледају где је метак погодио. Инжењер је за то време седео за софром постављеном у дворишту школе.

Како би све било по прописима, требало је извршити и увиђај на лицу места. Очигледно не желећи да целом случају да превелики значај, рађевски срески начелник је у Борину на увиђај послао свог писара. Он је узео још неколико изјава, што је само додатно закомпликовало целу причу. Танасије Вукашиновић изјавио је да је приликом изласка из цркве случајно видео сачму на диреку звонаре, па када је о томе упитао црквењака Бранка, овај му је одговорио да су то она тројица од пре неки дан пуцали. Милован Лазић је рекао да је видео избушен дирек и да је из њега извадио две сачме. Када је црквењака питао о томе, овај му је, међутим, одговорио „ да може бити“ да је неко пуцао на жуње, птице. На крају, узет на испит, црквењак Бранко Танацковић само је рекао да, нити је шта уопште видео, нити било коме нешто причао.

На крају је овлашћени иследник описао само место догађања. Од зграде школе до звонаре има 25 метара.  Звонара, подигнута на четири дирека у висини од четири метра, налази са на шест метара од цркве, на којој, узгред, нису примећена никаква оштећења. На једном од дирека звонаре пронађена су три удубљења од сачме. Луцидно, у складу са својом улогом, срески писар је закључио да је сачма морала бити испуцана из ловачке пушке, јер су рупе на диреку биле веома малене. На крају, вероватно се трудећи да што боље представи место догађања, а не могавши да смисли ништа паметније, писар је додао реченицу: „На звонари горе постоји звоно које, када се ужетом оздо повуче, звони.“ Не треба сумњати да је приучени иследник, пре него што је ову реченицу записао, егзактно проверио њену тачност.

У својој писаној изјави, учитељ Поповић је записао да је, од како је пре две године постао учитељ у боринској школи, само два пута пуцао из своје ловачке пушке. Једном, на бесног пса, а други пут на лисицу која му је купила кокоши. Наведеног дана је његов гост, јадарски начелник, желећи да испроба учитељеву пушку, испалио из обадве цеви у мету, намештену на штапу пободеном наспрам звонаре. Иначе, тврдио је учитељ, у греди звонаре налази се пет, шест „драмлија“, али су оне тамо још од прошле године, када је попов слуга пуцао на жуњу, која је обијала цреп са цркве.

У својој изјави, јадарски срески начелник потврдио је да је пуцао он, а не учитељ и то „разуме се“, не у црквену звонару, већ „у мету која је пред звонаром била“.

Истрага је спроведена, правда задовољена и ствар заташкана. Комплетна документација о догађају је 18. јуна 1896. године завршила у једној од архивских кутија Министарства просвете.