Када је, са супругом и трогодишњим дететом, 4. септембра 1852. године дошао у Доњу Трешницу, учитељ Симеон Илић затекао је школу и учитељски стан у таквом стању да је помишљао да потпуно напусти учитељски позив и да се врати „своме оцу кући“. Сажаливши се на њега, „зато што је с мојим оцем познат“, трешнички парох Арсеније је њега и породицу примио у своју кућу, где су остали петнаест дана док се школа и квартир, о пароховом трошку, нису поправили. Поп Арсеније је за свој новац купио креду и сунђер, тако да је школа могла почети са радом.

У краткој просветној каријери учитеља Симеона Илића (на неколико места се појављује под презименом Павловић), био је то већ други премештај по казни, коју му је одредио Милован Спасић, главни надзиратељ основних училишта у западној части Кнежевине Србије. Премештен је из Беле Цркве рађевске „због неуредног владања и небреженија у дужностима својим“. Међутим, како је Спасић почетком октобра писао попечитељу, понашање новог трешничког учитеља нимало се није променило. Спасић је пренео садржај писма начелника рађевског среза, који му је јављао да је школа трешничка „скоро сасвим дејствовати престала, због неваљалог и порочног владања учитеља“. Родитељи су повукли своју децу из школе и кажу да их неће слати све док се актуелни учитељ не премести и у Трешницу други учитељ не пошаље. Начелник среза је предлагао да се  учитељ Илић потпуно реши учитељског звања.

Одговарајући Спасићу званичним писмом, али тек после два и по месеца, министар је препоручио да надзиратељ поступи по овом предлогу. Истог дана, 10. јануара 1853. године, када је  добио тога дана и адресовано министрово писмо, главни надзиратељ је донео решење о доживотном разрешењу трешничког учитеља од учитељског звања.

Иза ове кратке преписке остало је много тога недореченог. Било је јасно да су двојица највиших службеника Министарства просвете знали прави, конкретни разлог разрешења, али о томе нису хтели да оставе писаног трага у званичној преписци. Наравно, њих двојица, министар и надзиратељ, познавали су се лично и иза формалне преписке свакако је било доста усмене комуникације. Изгледало је да ће се овим чињеницама завршити краткотрајна епизода учитељствовања Симеона Илића у Доњој Трешници. А онда, готово случајно, из депоа Архива Србије изронио је читав свежањ докумената, међу којима је најважније било иследованије, које је посебна комисија спровела у Доњој Трешници, јануара 1853. године.

Овај записник је био написан тешко читљивим брзописом на готово провидном концептном папиру а његов званични, краснописни препис није пронађен. Поред записника, велики број докумената у прилогу говорио је о предисторији саблазног догађања у Трешници, које не само да је потресло село, већ је имало и далеко ширег одјека.

У другој половини новембра 1852. године, опшество трешничко представило је начелству округа подринског тужбу на пароха Арсенија и учитеља Симеона, да су „размену међу женама учинили“, у чему су их ноћас (документ је без наведеног датума), око пола ноћи и на делу ухватили. Основана сумња међу житељима Трешнице постојала је већ извесно време. Женскиње више не смеју да шаљу код пароха на исповед а „код њега таквог се ни они неће исповедати, нити из његових руку чест Христову примати“. На њихове прекоре, поп је,  наводно, одговарао: „Јесам, и опет ћу“. На крају писма, Трешничани су запретили да ће се морати иселити „из нашег рођеног места или они од нас морају одлазити“. Писмо је потписао Гајо Врачевић, председник примиритељног суда општине трешничке, а испод његовог, следили су  потписи, такође писарски, са путачама, укупно 45 земљеделаца општине.

Начелник округа подринског је ову копију писма послао као прилог уз своје службено писмо упућено попечитељу, у којем појашњава да су парох и учитељ „учинили размену са својим законим женама и први другом а други првом своју жену уступио“. Он сам се лично уверио, приликом свог скорашњег обиласка округа, када је преноћио у Трешници, да „поп са учитељком а учитељ са попадијом пребива и  ноћива“. Запрепашћени начелник је употребио изразе „скаредност“ и „развратност“ за понашање учитеља и свештеника, за које каже да су обадвојица наставници вере хришћанске.

Министар је Начелству округа подринског и Конзисторији епархије шабачке упутио хитнa писмa потпуно исте садржине, са захтевом да се формира комисија која ће отићи у Трешницу и испитати читаву ствар. Пре формирања комисије, Конзисторија је позвала јереја Арсенија на саслушање у Шабац и, мада је он у потпуности негирао све оптужбе, донела одлуку да га „до коначног расправљенија ствари ове“, од сваког чинодејствија одлучи. Када је комисија почела са радом, Симеон Илић је одлуком Милована Спасића већ престао да буде учитељ. У једном другом акту, Конзисторија је тражила да члан комисије не буде сам начелник подринског округа. Из текста се само може основано закључити да је разлог његовог искључења било, у најмању руку, блиско сродство или са учитељком или са трешничком попадијом.

Јануара 1853. године, после завршених празника, у Доњу Трешницу, са својом пратњом, стигли су чланови иследничке комисије и започели свој вишедневни рад. Трочлану комисију су чинили Игњат Васић, протопрезвитер лознички, Јосиф Куртовић, помоћник начелника округа подринског и Гаврило Берић, парох богатићки.

На почетку ислеђења прочитана је тужба и присутни тужиоци су изјавили да остају при њој. Затим је позван парох Арсеније, који је изјавио да тужба није тачна, позвавши тужитеље да је, ако могу, докажу. Исто је изјавио и учитељ, а затим је почело саслушавање бројних сведока.

Први је сведочио Гајо Врачевић, председник примиритељног суда и кмет села Цулина, говорећи да је, када се једном приликом враћао из Шапца, срео попадију, која му је рекла да је у село стигао нови учитељ и да је он „добар притискач“. Затим је Врачевић пренео речи које му је рекао Матија Спасојевић из Амајића, који је тврдио да је чуо попа Арсенија да је за софром рекао: „Оди ти учитељка, седи до мене, јер је учитељ узајмио, па ја оћу да враћам“. То вече, рекао је цулински кмет, Матија је видео да су учитељ и учитељка код попа на конаку остали и да је после тога више пута код попове куће учитељ у поповом подруму са попадијом, а поп са учитељком у соби ноћивао. Додао је да „учитељ и иначе слабо децу обучава и да се по већој части по селу и славама скита“. Одмах позван као следећи сведок, Матија Спасојевић је потврдио речи првог човека трешничке општине.

Ређали су се и други сведоци оптужбе. Један је рекао да је лично видео и да се у цркви може заклети, учитеља са попадијом „на гомили“. Други је рекао да је једном био насамо са попадијом и да јој је приговорио због долазака учитеља њој и да се о томе прича у селу а она му је одговорила да не мари за то шта ко говори „а и поп то, вели, тражи и налази код други“. Сведок је тврдио да се попадија са Стеваном Ерићем „држала“ и да јој је поп то некако допустио „ваљда због тога што деце нема са њом“. Једном је чуо како је поп Арсен Вуји Мијаиловићу рекао: „Вујо, начини ми једно дете“.

Рајко Ђурђевић, трешнички кмет, изнео је да је поп са учитељком 4–5 дана заједно био у Рађевини, а да је у то време, око Светог Луке, учитељ са попадијом био на две славе, код Средоја Стевановића и код Петра Илића.

Димитрије Ивановић из Читлука, сведочио је да је он прошле јесени најпре петнаест дана поправљао школу а затим и попову кућу, која је била изгорела. Том приликом видео је да, док је поп био у Радаљу „код свечара“, учитељ са попадијом у подруму ноћива а када се поп из Радаља вратио, није дошао својој кући, него је учитељевој на конак отишао и са учитељком спавао. Димитрије је на своје речи био спреман заклетву у цркви положити. Неки сведоци оптужбе повукли су своје потписе испод тужбе, правдајући се да сами ништа нису видели, већ да су чули од других људи, па су због тога потписали, а заклети се не би смели.

У поновљеном сведочењу, председник суда Гајо Врачевић рекао је да је током посете начелника округа трешничкој караули чуо како је Богосав Игњатовић, буљубаша, рекао да поп са учитељком а учитељ са попадијом спава. Сутрадан после оне вечери када су писали тужбу, срео се са попадијом Симеуном, која му је у очи рекла: „Е, мој црни калајџијо, нећеш ти моје пичке сачувати, коме хоћу, ја ћу давати“, на шта јој је он одговорио да ће је онде, баш код богомоље, на месту убити.

После тога, говорили су сведоци одбране, тврдећи да је истина само то да су оптужени вечеравали заједно и да су живели у хришћанској љубави и пријатељству.

Реч је затим дата попу Арсенију који је казао да је, док се његова кућа поправљала, са попадијом спавао у подруму а „када је зима стегла“, пошто му кућа још није била завршена, спавао је у учитељевој соби. Међутим, никада то није чинио сам, већ са попадијом, а учитељ је био у другом кревету са учитељком. На самом почетку, у септембру, прво је дошао само учитељ, кога је примио на конак, а оне вечери кад су се доселили учитељка и њено дете, и њих је примио, пошто тада учитељски квартир није био завршен.

Затим је испитивана попадија Симеуна, која је тврдила да је учитеља први пут видела када се са мужем вратила из поља. На директно питање одговорила је да реч „притискач“ не зна да је рекла нити би тако нешто икада смела рећи. На питање да ли је учитељ спавао са њом насамо, одговорила је: „Каква би ја жена била, њега код себе пуштати, кад он дете код куће и жену има“.

Учитељка Мара, на питање да ли су оптужбе тачне, да је њен муж са попадијом ноћивао, а да је она са попом, одговорила је: „Нисам, нити би то трпила, као што и сами знате, почем сте људи паметни“. Више пута је са мужем била на вечери и конаку код попа, али је она увек са својим  а попадија са њеним мужем спавала.

Није пронађен документ који би био нека врста решења и образложене пресуде. У сваком случају, скандал у Доњој Трешници је решен тако што су и парох и учитељ, са својим породицама, отишли из села. Учитељ заувек, а поп Арсен и Симеуна, испоставиће се, само привремено.

Црквене власти су биле милостивије према пароху него просветне према учитељу. Поп Арсеније Нешковић је са својом супругом пребачен у Прово, село у посавском срезу. Већ од децембра 1852. године, према протоколним књигама, крштења, венчања и сахрањивања у трешничкој парохији обављао је јереј Ивко Поповић, парох брасински. Међутим, протоколне књиге говоре да је у следећем периоду поп Арсеније неколико пута боравио у Трешници, јер је 30. августа 1853. године обавио два крштења у парохији, уз напомену да то чини као парох Прова. У фебруару и новембру 1854. такође је обавио неколико крштења да би се од почетка 1855. године његов рукопис поново нашао, у континуитету, у свим протоколима трешничке цркве. У државном Шематизму за ту годину, поново је наведен као парох доњотрешнички, али овога пута као Арсеније Поповић, а не Нешковић. Сазнавши за овај повратак Нешковића у Трешницу, бивши учитељ Симеон Илић, сада као нижи писар окружног суда у Ваљеву, обратио се министарству просвете са молбом да буде поново враћен у учитељско звање, уз образложење да је „духовна власт опет свештеника на своје место и дужност повратила“. О молби није решавано.

Неколико година после горе описаних немилих догађања, под датумом од 17. фебруара 1857. године, у књизи умрлих цркве у Доњој  Трешници, заведено је име Симеуне, супруге јереја Арсенија Нешковића, пароха трешничког, која се пре смрти исповедила за своје грехове самом попу Арсенију. Сахранио ју је, при цркви, јереј Владислав (Ивко) Поповић.  У књигама умрлих наводе се сувопарни основни подаци о покојнику, датум смрти и име свештеника који је обавио исповед и опело. Неуобичајено, са стране протоколног формулара, дописано је, руком попа Арсена: „Наступи водена болест и тако Симеуни живот отузе у 28 години“.

Својој језичавој и самосвојној супрузи парох Арсен је подигао надгробни споменик од камена посебне врсте, неуобичајене за ове крајеве и посебно извајаног облика. На њему ће касније, после Арсенијеве смрти, бити додатно уклесани подаци о самом свештенику. Један мали камени белег, поред овог, говори да су Арсеније и Симеуна имали једно мушко дете, које је умрло 1847. године, убрзо по рођењу.

У следећим годинама, све до своје смрти 1875. године, поп Арсен је обављао свештену службу у трешничкој парохији, крштавао, венчавао и сахрањивао. У детаљном пописном списку из 1863, тада четрдесетогодишњи Арсеније Нешковић имао је у својој породичној заједници тридесетогодишњу снаху Кату,  синовца Андрију од пет и синовицу Милеву од две године. У кондуит листи (службеној биографији) из тог времена, поред осталог писало је да се трешнички јереј према себи равнима и у власти старијима показује добро, да се као свештеник и као грађанин влада одлично а своју дужност обавља сасвим примерно.