Учитељ Станко Поповић остао је у Доњој Трешници до краја школске 1864/5. године, када му се коначно остварила жеља да пређе у Белу Цркву. На његово место дошао је горњотрешнички учитељ Василије Андрић који је премештај добио по казни, због трогодишњег слабог успеха у раду.

Када је нови учитељ дошао у Доњу Трешницу, затекао је руину од школе. Још раније, на основу извештаја овлашћеног секретара, у којем се говорило о лошем стању школске зграде, министарство је покушало да интервенише преко окружног начелства да се зграда „како тако за сада покрпи“ и да се са општинарима разговара о потреби градње другог здања које, „и ако не може бити од тврде и скупоцене грађе, опет мора неизоставно бити удобно, светло, здраво и сигурно“. Међутим, током распуста ништа није урађено и чинило се да су Трешничани дигли руке од своје школе.

У извештају из септембра 1865. године, Андрић је обавестио министарство о лошем стању зграде школе. Она преко лета није чак ни окречена, а камоли поправљена. Број ученика је драматично опао.У први разред није уписан ни један ученик, у другом је било само пет ђака, а у трећем девет. Школа готово да није имала никаква наставна средства. „Нема срицатељне штице (зидне словарице), мапи ниједне осим Европе, табли за рачун, дивита (перница са мастионицим), ни песконице (школског дневника)“. Школска фуруна је била стара и рђава, а ни дрва нема довољно, тако да су се „деца мучила пекући лебац“.

Ствари су и даље ишле низбрдо. На пролеће 1866. године, у Трешницу је дошао срески начелник и испитао општинаре о проблему одржавања школе. „Што се тиче грађења новог примиритељног суда и оправке школе изјаснили су се да ћеду они о том свој одговор доцније особено дати“, писао је рађевски старешина. У ово време, у оквир трешничке школске општине улазила је и боринска политичка општина, са Радаљем и Планином. „Кметови и општинари општине боринске никако не пристају нову школу у Трешници подићи, нити пак стару школу поправљати, но би ради били за себе нову школу у селу Радаљу, у својој општини, подићи“. Начелник је био мишљења да, без боринске општине, Трешничани не могу сами подићи школу. Недостатак новца довео је до тога да се у нову школску годину ушло без икаквих промена на згради.

А онда се догодио скандал који је довео до привременог затварања трешничке школе.