Летопис радаљске школе, кога је 1929. године саставио учитељ Будимир Ђурђевић, говори да су одбор за подизање школске зграде у Радаљу чинили Ђорђе Зељић, тадашњи председник општине, затим Стеван Илић, Милош Костадиновић, Јован Ћирић, Максим Јокић и Алимпије Јовић, док је Јоцан Јовановић био благајник. Циглу и цреп су набавили новцем прикупљеним прирезом који је општински суд разрезао „по имовини и пореским главама“, а  за исплату мајсторима било је прикупљено 400 дуката „у злату“.  Грубе грађевинске послове  обавили су сами житељи села. Од Живка Радића је добијено земљиште за плац и школску зграду. Школа је имала башту у површини око 30 ари, као и игралиште од око 20 ари.

Јован Ћирић, председник суда општине радаљске, 28. јула 1892. обавестио је Министарство просвете да је општина радаљска завршила зграду школе, поступајући по министровом наређењу из септембра прошле године. Школа више ни у чему не оскудева и о томе је још пре петнаест дана обавештен окружни инжењер. Међутим, пошто он никако не долази да прегледа зграду, Ћирић је молио министарство да поради на томе, пошто се већ ближио почетак школске године. Истог дана када је донео решење о отварању боринске школе, министар је наложио подринском начелнику да у Радаљ пошаље окружног инжењера да поново прегледа зграду радаљске школе. Извештај је показао да је овог пута, углавном, све било у реду. Како је описивао инжењер, зграда школе је била на пространом, оцедитом месту, „са свију страна ваздуху и светлости приступачна“. Озидана је циглом и покривена црепом. Ходник је био дужине 11, а ширине 1,60 метара. Једна учионица је била површине 46,20 m2 а висока 3,30 метара. Имала је три прозора, који су били окренути према југоистоку. У њој би могло да се смести 38 ученика. Друга учионица, до прве, била је нешто мања, површине 38,32 m2, такође са три прозора, и могла је да прими 32 ученика. У Летопису радаљске школе пише да је ова друга учионица уствари била „ђачка соба“, где су ноћивали ученици чије су куће биле далеко од школе. Са друге стране ходника био је стан за учитеља, са две собе и кухињом. Нужник у школском дворишту имао је два одељења.

Окружни инжењер намерно није навео димензије учионица, већ њихову површину. Реч је била о томе да су  димензије друге учионице биле испод стандарда прописаног важећим законом о основним школама. Ситна полупревара је откривена али она није имала тежих последица. Тадашњи министар просвете је схватио да свршени чин пред којег је био стављен ипак није било нешто око чега је требало превише затезати. Последица је била да ће зграда радаљске школе добити статус привременог објекта, „док се не сагради нова зграда“. Привременост је трајала више од двадесет година, до Светског рата.

Тридесетог августа 1892. године, министар је донео решење о отварању радаљске школе. Школску општину чинило је само село Радаљ које је имало 224 пореске главе у 142 куће. У то време, село Планина је поново укључено у састав доњотрешничке школске општине, која је подизала своју школску зграду. Радаљској општини је наложено да изабере школски одбор а учитељ ће бити постављен касније. Летопис наводи да је први учитељ радаљске школе био Савко Филиповић, који је „услед партијских теревенки“, ускоро био премештен. Имао је око 50 ученика, старости од дванаест до осамнаест година. О овом учитељу нису пронађени никакви подаци у фондовима Министарства просвете, према којима је за  првог радаљског учитеља, 3. децембра 1892. године, именован Стеван М. Поповић, дотадашњи учитељ у Стублинама, у посавском срезу. Прилично касни датум именовања учитеља Поповића, такође премештеног по казни, оставља могућност постојања још једног, ранијег учитеља у Радаљу, постављеног убрзо по доношењу званичног решења о отварању школе.

Стеван М. Поповић био је радаљски учитељ само до краја те прве школске године. У априлу 1893. године, молио је министра да га врати назад у Стублине, „јер је било доста казне“. Његова породица није дошла са њим у Радаљ, већ се налазила у Ваљевској Каменици, одакле је овај учитељ, вероватно, био родом. За њега, Летопис каже да је био пореклом Ваљевац. Тражио је премештај, како би могао поново бити са својом породицом. 10. августа 1893. године, министар је изашао у сусрет учитељу Поповићу а нови учитељ у Радаљу постао је Петар Протић, родом из Бадање, који је у Радаљу остао следеће четири школске године.
Априла 1893. године, радаљски школски одбор тражио је од министарства да се малозворничка општина присаједини радаљској школи. Иако документ решења није пронађен, каснији подаци говоре да је, по добијеном мишљењу среског старешине, ово одобрено. Подразумева се да су у питању била само деца из хришћанских породица Малог Зворника.