Крајем јануара 1846. године, Милован Спасић, тада двадесетдеветогодишњи главни управитељ свију основних училишта у западној части Кнежевине Србије, затражио је од Попечитељства просвештенија средства, како би лично обишао народне основне школе у подручном му делу Кнежевине. Спасић је био доктор Филозофског факултета у Берлину, његовим залагањем, 1844. године, постављени су  темељи Народне библиотеке у Београду, а 1845, дакле неколико месеци пре наведеног захтева, одлуком Државног Совјета, преузео је дужност надзиравања основних школа, поделивши је са до тада инокосним надзиратељем Петром Радовановићем, који је задржао надзор над школама у источној половини Кнежевине.

Од Попечитељства је Спасић тражио покриће путних трошкова и трошкова коњâ, док ће писара, који ће ићи са њим, платити из сопствене кесе. Берлински доктор филозофије је инсистирао да на вишенедељни пут крене на сопственим коњима, наводећи да са коњима српске државне поште, којих је било мало а били су презаузети редовним саобраћајем, не може овај мукотрпни и дуготрајни посао обавити како треба. Друга могућност, да путује на општинским коњима, од места до места, била је још теже прихватљива, пошто би такво путовање било „одвећ тегобно, несносно, с опасношћу живота скопчано“. Државни надзиратељ је мислио  о томе да свог сопственог коња познаје сасвим добро,  а да би му путовање било далеко неудобније на њему непознатим животињама, чије особине и нарав не познаје. За сваки случај, у писму је навео још један разуман разлог, а то је „да се људима неправда чини, кад под морање своје коње давати морају“, због чега је често умело да дође до немилих сцена и сукоба.

Познавајући ажурност администрације српске аутономне Кнежевине, Спасић је своје писмо послао на време, неколико месеци пре него што је кренуо на пут. Попечитељ је Спасићево писмо проследио Совјету, а крајем марта на Спасићеву београдску адресу стигао је одговор из престоног Крагујевца. Српски кнез Александар Карађорђевић, уз сагласност Совјета, одобрио је да се обадвојици надзиратеља основних школа изда по 50 талира „из Правитељствене касе“, с тим да се добро пази да новац буде узет од оне суме која је буџетом Попечитељства просвештенија опредељена „за подвозе“.

Ставивши у кесу новац за путни трошак, Милован Спасић је узјахао свог коња и са писаром кренуо на пут за који се испоставило да ће трајати пуна два и по месеца. У бисагама је носио званично писмо попечитеља просвештенија, којим се налагало  свим среским и окружним начелствима да изасланику просветних власти Србије морају пружити сваку врсту подршке и помоћи. Спасић је обишао руднички, крагујевачки, чачански, ужички, ваљевски, подрински и шабачки округ, а на крају и округ београдски, не рачунајући школе у самом граду.

Током априла, маја и јуна 1846. године, Спасић је са својим пратиоцем визитирао већину школа у повереној му половини Кнежевине, оном делу који се налазио  западно од древног Војничког пута, чији је назив унапред одредио судбину земље и народа који је у његовој околини живео. Путујући путевима којима је двадесетак година раније ишао Јоаким Вујић, а двадесетак година касније Феликс Каниц, пролазили су кроз окружна места, која је тек требало да добију обрисе правих градова и поред среских седишта, која су се мало разликовала од околних сеоских заједница. Окружни и срески начелници, поштујући писмено наређење централне власти, пружали су им помоћ, у складу са својим могућностима. Неки од њих су у својим провинцијским управним и полицијским средиштима изненадне београдске госте примали са задовољством док су други, сасвим сигурно, једва чекали да им виде леђа. Од округа до округа, пратили су их наоружани нахијски пандури а, уколико не сам Спасић, тешко је замислити да барем његов пратилац није био наоружан. Њихови коњи су газили уским путељцима, преко превоја, кроз густе шуме и преко речица на чијим је обалама, у сумрак, можда могло бити и вила. На не тако давно раскрченим падинама и пропланцима налазиле су се раштркане насеобине србијанских земљеделаца, са стаништима и помоћним зградама направљеним од набијене земље, дрвета и прућа. Понегде се белела црква.

Када је завршио своје путовање и пошто се добро одморио, Спасић је 20. јула 1846. године написао извештај Попечитељству о стању основних школа западне части Србије. Морао је да призна да осам школа у подринском и шабачком округу није успео да обиђе из узрока што се у међувремену број школа веома умножио, а и „што ми коњи већ ићи нису могли“. Да је у Доњој Трешници свакако био, поред самог извештаја, говори и једно писмо које су становници села, десетак година касније, упутили Попечитељству, из којег се јасно видело да су памтили долазак школског управитеља.

Према извештају, у подринском округу је било укупно девет школа, од тога у јадарском срезу четири, у Лозници, Недељицама, Јаребицама и Текеришу. Рађевски срез је имао три школе, у Крупњу, Белој Цркви и Зајачи, а азбуковачки две, у Дрлачама и Царини (Пецкој). Поред ових редовних државних основних школа, писао је Спасић, у Ковиљачи и Доњој Трешници, „сушествовала су ове године два привремена училишта“. Ковиљачка школа имала је 37 ученика а доњотрешничка 25. У примечанију, Спасић је изнео мишљење да у Ковиљачи није неопходно да се установљује државна школа јер је постојећа школа у Лозници на само пола сата хода. За трешничку школу, међутим, навео је да је нужно да се стално установи „јер и најближе училиште зајачко, три часа од овог места одстоји“.

Овај извештај школског надзорника Милована Спасића најстарији је документ у којем се помиње основна школа у Доњој Трешници. Из извештаја који је начелство округа подринског послало Попечитељству просвештенија четири године раније, у октобру 1842. године, у рађевском срезу постојала је школа само у Крупњу, као среском месту, а белоцркванска школа, иако је постојала школска зграда, била је тада већ годинама затворена. На основу Спасићевог извештаја може се закључити да доњотрешничка школа ради од 1846. године, с тим да постоји реална могућност да је отпочела са радом на почетку те школске године, односно у другој половини 1845.

Школско здање било је подигнуто на каменим темељима полуукопаних подрума који су били у власништву саме општине. Зидови су били од чатме, односно плетера испуњеног иловачом. До школских одељења се долазило дрвеним степеништем које је било прислоњено уз основу. Висина просторија је била 1,8 метара а на малим прозорима, уместо стакала, налазила се слабо провидна хартија. Кров је био од дрвене шиндре, премазане смолом. Када је, четрдесетак година касније, ову зграду видео Настас Поповић, инжењер округа подринског, записао је да је она подигнута „на форму пољског чардака“ и да би била подесна за преноћиште пастира. Међутим, у време када је зграда подигнута, Трешничани су на њу могли бити само поносни и она је представљала крајњи израз њихових материјалних могућности.  У сваком случају, Милован Спасић је за школско здање написао да је добро и целисходно. У њему се налазила и соба за учитеља, који је, поред плате од 60 талира, од општине добијао бесплатан огрев за учионицу и свој стан. Школа је имала и своју градину, „но малу“. Као једина заједничка зграда у сеоској општини, служила је и као простор где су се одржавала заседања сеоског примиритељног суда.

Сеоске школе у Србији су углавном подизане при црквеним храмовима. Трешничани су, што је била реткост за оно време, прво основали школу, да би, неколико година касније, поред ње, подигли и цркву.