Према збирном извештају о броју ученика у подринском округу, написаном 30. априла 1909. године, школа у Малом Зворнику није имала наставника. У августу те године, за учитеља је постављен Миливоје Јаковљевић, тек свршени државни питомац учитељске школе у Јагодини. Иако је имао жељу да настави школовање, молећи да га држава стипендира, Јаковљевић је у Малом Зворнику остао све до почетка Великог рата. Његови учитељски извештаји говорили су о две сталне теме. Једна је била проблем мухамеданске веронауке, а друга – рад на националном плану, где је млади учитељ себи, као пограничном државном службенику, придавао прилично велики значај.

У поверљивом извештају, почетком школске 1910. године, писао је министарству да је за годину дана учитељствовања у Малом Зворнику имао честе контакте „са грађанима Босне и Херцеговине“. Због тога је тражио новчану помоћ, да би као погранични српски учитељ могао бити особа од угледа и утицаја, односно да би могао „вршити што успешније наше националне аспирације, пошто су биле сасвим запуштене све до овог злокобног акта анексије“. Његова почетничка плата била је веома мала да би успешно могао да ради на националном пољу јер, како је писао, у таквом раду важи принцип: „Лепа реч и новац гвоздена ће срца размекшати“.

Писмо сличне садржине, писано више од годину дана касније, показује да Министарство просвете није изашло у сусрет малозворничком учитељу. Јаковљевић је поново тражио додатна средства за национални рад „са циљем на што јачем развијању љубави и наклоности према свом народу српском“. Имао је сталне контакте са Србима не само из Великог Зворника већ и из Дрињаче и Козлука. Са њима је одржавао састанке у свом стану и у просторијама школе, „са свим формама српског гостољубља“. Да му је тешко да састави крај са крајем, увидео је и окружни школски надзорник, када је у јулу 1911. године био у ревизији. Тада му је надзорник обећао да ће у свом извештају за њега затражити материјалну помоћ „како би се могло и даље радити на националним аспирацијама у елементу сродном нама, а који је стицајем околности морао доћи у непријатељске руке“.

Проследивши овај извештај министарству, тадашњи окружни начелник потврдио је да учитељ Јаковљевић, поред рада у школи, ради и на националном пољу и да због тога заслужује пажњу претпостављених, као и одређену материјалну помоћ. Српска држава је у то време прилично средстава издвајала за „националне аспирације“, али није сачуван никакав траг евентуалног додатног финансирања малозворничког учитеља. Уколико га је било, сасвим сигурно је морало ићи неформалним путем, без остављања писаних трагова.

Други проблем са којим се учитељ Јаковљевић суочавао током свог вишегодишњег службовања у Малом Зворнику, био је његов покушај да институционализује верску наставу ученика мухамеданске вероисповести. Он је ученицима православне вере, који су у малозворничкој школи били у мањини, предавао и хришћанску веронауку, као један од обавезних предмета. У томе је код осталих својих ђака муслиманске вероисповести имао конкуренцију коју је сматрао непожељном и сумњивом. Извештавајући о овом проблему, Јаковљевић је показивао висок степен нетрпељивости и неразумевања, што се донекле могло разумети, с обзиром да је у Мали Зворник дошао из религијски хомогене централне Србије.

Још на почетку школске 1910. године, тражио је од министарства да се малозворничкој школи пошаље наставни план и програм за веронауку деци мухамеданске вероисповести. Српска држава није у то време имала никакве посебне прописе који би регулисали ову проблематику, тако да је Јаковљевић остао ускраћен за било какав одговор. У фебруару 1911. године поново је тражио мишљење министарства у вези са овим специфичним проблемом, тврдећи да прошле школске године у предмету мухамеданске веронауке није било никаквог стварног градива, нити је постојао било какав распоред рада са разликовањем ученика млађег и старијег узраста. Јаковљевић је тражио да учитељ мухамеданске веронауке деци предаје у школској згради, а не „у њиховом мејтефу“. Ово не би представљало никакав проблем, пошто у школској згради постоји друга учионица где би се, истовремено када он држи час православне веронауке, држала и мухамеданска. Овако, писао је учитељ, хоџа Имшировић  децу задржава дуго, тако да су она често после њихове веронауке ишла кући, а не на редовну наставу. Поред тога, у мејтефу су учили турски језик и писмо, тако да су деца била превише заморена. За годину и по дана, колико је учитељ, Јаковљевић се уверио да је ово, „поред конзервативизма“, основни разлог за велико изостајање из школе деце мухамеданске вероисповести.

Министар је затражио мишљење шабачког окружног одбора, који је после извесног времена, направио оквиран план и послао га министарству. Ученицима мухамеданске вере требало је одредити два часа недељно за веронауку. Ови часови могли су се држати средом  од два до четири часа поподне, одједном, или средом и суботом по један час, такође поподне. Што се тиче места где ће се држати часови, одбор је био мишљења да „то треба оставити хоџи и његовој општини“. Часови се могу држати или у просторијама школе или у мејтефу, с тим да, у другом случају, хоџа мора обавестити учитеља о сатници. Са друге стране, ако малозворнички грађани и њихов хоџа остану при томе да се веронаука одржава пре подне, онда она мора да буде завршена до осам сати, када је, по закону, почињала редовна настава у свим основним школама у Србији. У вези са програмом за веронауку, одбор је сматрао да ту треба „оставити одрешене руке Србима мухамедове вере да они предају по њиховом канону што им је жеља, као што то раде и Срби мојсијеве вере у Шапцу“. Одбор је сматрао да би било незгодно да им се са стране одређује „шта они имају из науке о својој вери да предају“.

За сваки случај, министар је тражио и мишљење Главног просветног савета Србије о томе како ће се регулисати питање наставе у школама где има већи број ученика друге вероисповести. Није познато да ли је просветни савет о овоме уопште расправљао и да ли је донета било каква одлука. У границама које је тада имала српска држава, малозворничка школа је представљала јединствен случај такве врсте. Ипак, ствар је морала да буде регулисана на највишем, законском нивоу за шта је било потребно време, а Србија је, тада, мирнодопског времена имала све мање.

Септембра 1911. године, очигледно не добивши накакав одговор, па ни предлог који је окружни школски одбор упутио министарству, учитељ Јаковљевић је поново тражио помоћ и подршку. Како је писао, увидео је да је његов претходник, учитељ Авдо Карабеговић, „и поред свој србизма“, превише заштитио малозворничке муслимане, „јер је учинио да мејтеф има већег значаја но српска народна школа“. Са друге стране, Јаковљевић се временом уверио да „тај њихов мејтеф“ и није никаква школа, која ће се употпуњавати са државном школом, њеним планом и програмом. Да би се све већ једном рашчистило, учитељ је предлагао да деца мухамеданске вере прво иду у државну школу, „па после могу ићи колико год хоће у тај њихов мејтеф“. За учитеља је ово било потребно највише због тога што деца тамо уче турски језик, који је „сасвим диспарантан“ према српском језику, а то отежава наставнику рад „и ствара читав хаос у дечјем мозгу“. Јаковљевић је такође тражио да се одреди стручан наставник за мухамеданску веронауку а не да тај предмет предаје хоџа Имшировић. Поново је захтевао да се часови држе у просторијама школе и да му се коначно пошаље наставни програм „из те њихове веронауке“.

Малозворнички учитељ био је типични представник српског националисте који је словенску муслиманску популацију сматрао делом српског националног корпуса, а да није желео да учини напор да разуме и прихвати њихову религијску и друштвену специфичност.

Нешто се ипак променило у малозворничкој школи када је, априла 1912. године, министарство донело решење да се за помоћника учитеља, у одељењу ученика мухамеданске вере, постави Незир Хаџинагић. Појам „помоћник учитеља“ није постојао у важећем закону о школству. Нови учитељ се у Малом Зворнику појавио тек почетком августа те године. Писмо, којим је од министарства молио новчану помоћ, „пошто нема зашта да купи јорган па да се покрије“, било је писано ијекавицом.