Другог децембра 1894. године, нешто после шест часова увече, у трешничкој школи избио је пожар у којем је више од половине школе изгорело. Ватра је избила на тавану изнад учионице првог разреда. Алармирани пуцњима из пушака, дотрчали су сељани из околине и ватра је угашена око један сат после поноћи. Од школске зграде изгорела је једна учионица, ђачка спаваћа соба, две собе учитељског стана, половина ходника и две трећине крова. Изгорело је осам ђачких клупа, учитељева катедра и столица, табла, рачунаљка, школски дневник првог разреда, икона Светог Саве, словарица, карта Краљевине Србије и етнографска карта Старе Србије и Македоније. Деца која су спавала у ђачкој соби избављена су на време, а друга учионица и намештај у њој остали су готово неоштећени.

Узрок пожара била је несолидна градња, пошто школска зграда није имала озидане оџаке. Из металних пећи које су стајале на средини просторија ишли су лимени чункови, али не до изнад крова, већ двадесетак центиметара изнад нивоа тавана, тако да се сав дим из пећи распростирао по тавану. Пећи су биле мале, несразмерне величини просторија, па су морале интензивно да се ложе. То је изазивало стална варничења, која су запалила тавански шепер и греде. Са тавана, ватра се проширила на саму учионицу, а затим на ходник, ђачку собу и учитељски стан. Зграда школе је била неупотребљива за даљи рад и решењем Министарства од 16. децембра 1894. године, она је затворена. Учитељи Данило Лучић и Јулка Лалић добили су премештај.

Током следеће године, зграда школе је санирана, али више није имала онај број одељења који је био пре пожара. Сада је имала само једну учионицу, површине од 61-ог квадрата, собу за ноћивање ученика, малу кухињу где су ђаци могли да спремају храну и учитељски стан са две собе и кухињом. Једна школска година је изгубљена, а у септембру 1895. године за учитеља сва четири разреда именован је Константин Словић. Шаљући извештај о броју ученика, Словић је уствари преписао бројно стање од укупно 109 ученика, како је било на почетку претходне школске године. Септембра следеће, 1896. године, у сва четири разреда трешничке школе  уписано је укупно 87 ученика, а од 45 ђака који су претходне школске године били други разред, у трећи је, вероватно због скученог простора, уписано само њих 15.

На седници школског одбора која је, под председавањем Илије Божића, одржана 6. августа 1896. године, учитељ Словић је предложио да се од ђачке собе направи још једна учионица, за коју је требало набавити школски намештај. Школски одбор је прихватио учитељев предлог, с тим што се са одлуком није сложио Гајо Тадић, који је затражио да се у записник „запише издвојено мишљење“. Разлог Тадићевог противљења била је чињеница да је овом одлуком школа остајала без собе за преноћиште оних ученика чије су куће биле далеко од школе. Министарство је одобрило одлуку школског одбора, која је раније била потврђена на збору сељана трешничке општине.

Поред Константина Словића, за учитељицу првог разреда постављена је госпођица Надежда Јовановић. Пошто није могла бити смештена у самој згради школе, она је становала негде у селу, а школски одбор је за њу плаћао „квартирину“. За трешничку општину то је био велики издатак, тако да су поново молили Министарство да им се за учитеље постави брачни пар. Покушај да се  у оквиру школске зграде догради још један учитељски стан пропао је због велике оскудице изазване катастрофалном поплавом Дрине у јесен 1896. године.