Од 1833. године, када је Рађевски срез и формално укључен у састав аутономне Кнежевине Србије, па током већег дела 19-ог века, доњотрешничка „политичка“  општина обухватала је, поред саме Доње Трешнице, села: Амајић, Будишић, Читлук, Цулине и Гојселицу. У црквеној организацији, у оквиру трешничке парохије, која је 1851. добила и црквени храм, налазили су се још Радаљ и заселак Планина. Према попису пореских глава из 1839. године, сама Доња Трешница имала је 38 домаћинстава, Амајић 16, колико и Читлук, Будишић 22 домаћинства, Цулине 23 а Гојселица 13. Те године кметови селски били су Гајо Васиљевић, трешнички и амајићки, Марко Лазић читлучки, Дамјан Мијатовић будишићки, Ристан Максимовић цулински и Лука Живановић гојселички.

Становништво општине бавило се земљорадњом и сточарством. Државне власти Кнежевине Србије имале су обавезу да сваке године јавно похваљују земљеделце који су посејали највише ораница. Према извештају рађевског среског начелника, на јесен 1852. године, у општини је посејано 120 рала пшенице, 50 рала лана и 20 рала јечма. Те године највише, 26 рала јесењих усева, посејао је, и због тога пред  народом од стране начелника јавно похваљен, Гајо Врачевић из Цулина. Поред њега похваљени су Видоје Илић из Читлука, за засејаних 25 рала и Јово Тодоровић из Доње Трешнице, за 21 посејано рало.

Према детаљном попису становништва из 1863. године, у доњотрешничкој општини, међу земљеделцима, налази се један чаругџија (опанчар), Јован Спасеновић, двојица тувагџија (пушкара), браћа Јаков и Лука Петровић, меанџија Јован Ерић и, у Цулинама, трговац Игњат Савић. Поред њих, један парох и један учитељ. На ушћу реке Борање у Дрину, на локалитету који се данас зове Град,  налазила се караула, са посадом граничара. Те 1863. године, цела општина имала је 181 кућу са укупно 677 мушких и 624 женске главе. Процењена вредност непокретне имновине домаћина општине била је 4.408 дуката цесарских а укупан месечни приход домаћинстава износио је 1.567 талира.

У многим документима, током времена, готово као стални рефрен, говори се о великом сиромаштву народа и заосталости овог краја. Само четири домаћинства имала су непокретну имовину чија је процењена вредност прелазила сто дуката. Највеће имање у сеоској општини имао је Недељко Недић из Будишића (148 дуката), затим следе Цулинци Лука Врачевић са 106, Игњат Савић са 102 и Ристан Максимовић са имањем процењеним на 101 дукат. У самој Доњој Трешници, центру политичке општине, Аћим Вучетић је имао највеће имање, процењено на 53 дуката цесарска. Поређења ради, суседна, боринска општина, у чији административни састав су улазили Радаљ и Планина, имала је 19 домаћинстава чије непокретно имање је увелико прелазило вредност од сто дуката. Материјално и економско стање житеља доњотрешничке општине није било претерано обећавајуће. Тим више пажњу заслужује готово изненађујући напор сељана општине да већ 1846. године у својој средини оснују школу, а затим и подигну црквени храм.

Пишући о свом путовању овим крајевима Западне Србије, Војвођанин Јоаким Вујић сећао се „страшних, камених пешчара“, „страшних планина“, кроз које је пролазак био скопчан „с опасностију живота“. Његовим домаћинима њихово природно окружење није морало бити тако страшно. Ипак, из центра сеоске општине до Крупња, средишта среза, требало је пет сати хода, преко висова и камењара. До Лознице, средишта округа, преко Радаља и Ковиљаче, ходало се најмање седам сати, по лепом времену, подразумева се. Природни пут према окружном центру, обалом реке Дрине, био је затворен амфитеатром Малог Зворника и Сакара, који су све до Берлинског конгреса 1878. били енклава  Босанског пашалука и саставни део турске државне територије. Високе стене које су на два места, код данашње бране и код Старог моста, излазиле све до корита реке, затварале су ову могућу путну комуникацију, чак и да нису биле потребне пасошке исправе. На западу, Дрина је била гранична река према непријатељском Турском царству а јужно од доњотрешничке политичке и школске општине налазио се Азбуковачки срез, чије је становништво било сличне економске снаге и нивоа писмености. Доњотрешничка општина била је једна затворена, погранична средина, крајња забит Западне Србије.

Ипак, Феликс Каниц у свом познатом путописном делу говори о величанственим шумама храста и букве, липе и клена, у којима је било дивљачи у изобиљу. Каниц помиње вукове, куне, лисице, веверице, дивље свиње, ретке јелене, зечеве. На обали Дрине густи трстик омогућавао је повољне услове за размножавање јаребица, препелица, дивљих гусака и патака. Сама Дрина обиловала је сомовима и штукама а у околним потоцима било је шарана, мрена и пастрмки. У брдима су се гајиле овце са вуном одличног квалитета и „нека раса ситних говеда“. Понегде, поред пута, указивале су се усамљене куће широко раштрканих села. Биле су ограђене широким и јаким плотом „као да се сваког часа очекује напад непријатеља“. Аустријски путописац је ове робусне плотове сматрао непотребним бацањем дрвног материјала. Међутим, барем је њега било у изобиљу.

Када је, осамдесетих година XIX века, минирањем стена код Малог Зворника, отворена путна комуникација обалом Дрине, центар општине, сама Доња Трешница, остала је и даље готово у потпуности изолована од осталих делова српске државе. Свакодневни живот у селу имао је своје посебности, које су често могле да изненаде посматраче са стране. Десетине учитеља који су од 1846. до Великог рата добијали намештење у трешничкој сеоској школи своје постављење свакако нису могли сматрати нарочитим личним успехом. Знајући добро тешкоће  и специфичности учитељског рада у Доњој Трешници, српске просветне власти су у овом селу постављали углавном учитељске почетнике или оне који су премештај добијали по казни. Трешничким учитељима је привременост њиховог постављења често била једина  животна утеха.