Истог дана, када и обавештење о отпусту из службе учитеља Василија Андрића, у Крупањ је стигла и одлука о затварању трешничке школе, због рђаве зграде и свађе међу кметовима. Школа ће, писало је у одлуци министра, бити затворена привремено, док општина не обезбеди услове за поправку зграде. Тако је, после пуних 20 година рада, затворена једна од најстаријих школа у Рађевини.

Време затишја трајало је нешто више од две године. Августа 1868. године, трешничка општина упутила је министарству просвете молбу да се школа поново отвори. Молбу су потписали Ђерман С. Тодоровић, главни кмет у општини, Богосав Ј. Марковић и Данило Петровић, као чланови примиритељног суда, дванаест одборника и њихових заменика и, на крају, свештеник доњотрешнички Арсеније Нешковић.

У писму се подсећало на сада већ успостављену традицију школства у Доњој Трешници, констатацијом да је школа основана 1846. године и да је непрекидно радила све до пре две године. Тада је министарство, стајало је у писму, наредило да се направи нова зграда по прописима и у складу са грађевинским планом који је важио за све сеоске школе у Кнежевини Србији. Општинске старешине су на збору изнели ове захтеве и закључено је да би израда потпуно нове зграде коштала исувише много. Народ трешничке школске општине, слабог материјалног стања и изнурен сушама у претходним годинама, неће моћи издржати тако велики трошак без туђе помоћи. Због тога су молили министарство да им се план, „уколико је могућно, олакша“, како би што пре приступили грађењу новог здања. Но, у међувремену, док се оно не подигне, општина моли да се школа поново отвори у старој згради. Општински суд ће бити измештен из зграде школе и те две додатне просторије, као соба и кухиња, заједно са ходником, биће дати учитељу на коришћење. Остале три собе биће учионице и просторија за преноћиште ученика који из далека путују до школе. Све ово ће бити поправљено одмах и темељно, тако да би учитељ одмах могао почети са радом, а за две године, када се стекну сва три разреда, „дотле ће – мислимо – и ново здање бити готово“.

Што се тиче другог разлога за затварање школе – малог броја ђака, Трешничани су уверавали да ће ђака убудуће увек бити довољно. Разлог досадашњег малог броја ученика састојао се у томе што се често догађало да министарство у Трешницу за учитеље пошаље „младе, нове и невеште људе“, који нису имали довољно учитељске вештине те су „без надзора старијих“, често занемаривали своје учитељске дужности. За њиховим примером поводила су се и деца, „те се од пола године стану разилазити“. Да би се овоме стало на крај, Трешничани су предлагали да министарство за учитеља постави „човека фамилијарног и мало старијег“, који би успео не само да деци пренесе потребна знања већ и да родитеље наговори да децу дају у школу. Са своје стране, општинари ће између себе изабрати два човека да се брину о школи, редовно је обилазе и у договору са учитељем решавају све школске проблеме.

Трешничка општина, писали су даље општинари, са једне стране је омеђена Дрином а са друге „ланцима врлетних стена и планина“, тако да је лишена додира „са својим народом“ у другим деловима Србије. Суседне општине, боринска и узовничка, уопште немају школу, тако да су се Трешничани надали да ће министарство увидети неоспорну потребу да се обнови школа у њиховој сеоској заједници.

Окружни начелник је молбу проследио министарству, уз сопствено пропратно писмо у којем је изнео сумњу да општина која има само 260 пореских глава тешко  може испунити све услове за грађење школе. Међутим, само начелство није имало ништа против да се одобри отварање јер „нужно је да се у Трешници школа отвори, зато што у том месту и црква постоји“.

Ускоро је дошло до смене на челу подринског начелства и нови окружни начелник је, почетком октобра 1868. године, министру просвете, као свом личном познанику, упутио неформално писмо у којем је написао да не може да опише колико му је било жао, када је чуо, по постављењу на ново место, да је трешничка школа затворена. Како је навео, било ми је већ одавно познато „какав је народ глуп и прост у оном крају и да је онамо школа преко потребна“. Зато је одмах по преузимању дужности отишао у Доњу Трешницу и, окупивши на-род, увидео да  је међу њима велико кајање што су дозволили да школу запусте и доведу је дотле да буде затворена. Обећали су му да ће у будућности испунити све услове прописане за отварање нове школе и да ће одмах почети са припремама за њено грађење. До тада, школу би требало отворити у старој згради из које ће се примиритељни суд преместити у другу општинску кућу, где је раније била механа, „па право изгубила“.

После четири недеље, подрински начелник је, сада службеним дописом, известио да је стара школска зграда темељно поправљена, све потребне ствари набављене а већ је уписано 36 ученика и они ће доћи у школу чим се постави наставник. На полеђини овог акта налазило се министрово упутство: „Ако се нађе учитељ, да се постави“.

Још један месец касније, у министарство је стигла молба Светозара Михаиловића, свршеног ђака друге године крагујевачке гимназије, који због лошег материјалног стања није могао да настави школовање. Молио је да полаже учитељски испит. 9. децембра 1868. године постављен је за привременог учитеља у Доњој Трешници.