Када је, почетком 1853. године, отпустио Симеона Илића због његовог неприличног владања, Милован Спасић је за учитеља у Доњој Трешници поставио његовог имењака Симеона Милосављевића. Иза овог учитеља практично није остао никакав писани траг, изузев података у Шематизму Кнежевине, где је за ту годину забележено да је нови трешнички учитељ учио само деветоро ђака.

У Шематизму за 1854. и 1855. годину, Милосављевић се и даље води као учитељ у Трешници, с тим да је за последњу годину, у загради, наведено и име Ђорђа Савића. И на овом примеру се показује недовољна прецизност Шематизма, јер други подаци говоре да је Милосављевић у Трешници боравио највероватније само до краја школске 1852/3. године, а да је током лета 1853. године Ђорђе Савић већ постављен за новог трешничког учитеља.

Октобра 1855. у Попечитељство просвештенија стигла је тужба трешничког меанџије Јована Вујића, који је учитеља Ђорђа Савића оптужио да га стално напада и псује. Све то чинио је пијан. „Мало му је данас две оке ракије.“ Савић се непристојно понашао и према Вујићевој жени која се свом мужу, наводно, стално жалила како више не може трпети насиља учитеља. „Пред више људи увати је за кукове, и она се отресе, а он за прси.“

Министарство је тражило од среске власти да интервенише и у Трешницу је дошао срески начелник из Крупња и испитао меанџију и учитеља. О испиту је писмено обавештен начелник подринског округа који је од Милована Спасића затражио да се Савић смени и у Трешницу доведе бољи и уреднији учитељ. Дајући изјашњење по овом питању, Милован Спасић је обавестио министра да је прошле школске године среска полицајна власт дозволила да се „у здању школском“ (при чему се вероватно мисли на камене укопане подруме, над којима је подигнута школска зграда) отвори друмска механа. Против овога се жалио учитељ Савић и, на инсистирање надзиратеља Спасића, „меана је из зданија школског удаљена“. Међутим, и поред тога, познавајући учитеља као неуредног и неодговарајућег владања, школски надзиратељ је већ донео одлуку да, када се заврши школска година, у прелазном учитељском року, током лета, премести Ђорђа Савића и у Трешницу постави другог учитеља.

Очигледно знајући шта му се спрема, учитељ Савић је затражио, и добио, подршку сеоских власти. Почетком јула 1856. године, трешнички примиритељни суд послао је министарству свидетељство, у којем је писало да је учитељ Савић, за ове три године како је учитељ у Трешници, „честног и поштеног владања био“, тачно испуњавао своје учитељске дужности, како у школи тако и у цркви а са народом школске општине живео у љубави. „Једном речју, у свему доброг поведенија“. Свидетељство су потписали Ранко Ђорђевић као председник и Гајо Врачевић и Средоје Андрић као чланови при-миритељног суда. Поред њих, као писар односно деловођа суда, потписан је и Јован Ранковић, за кога други документ из овога времена каже да је земљеделац из Трешнице и месни надзиратељ школе. Затим су следили писарски потписи још осморице трешничких општинара.

Спасић је био неумољив и током јула 1856. године у Трешницу је стигла одлука по којој не само да је постављен нови учитељ већ је Ђорђе Савић потпуно изгубио учитељско звање. За новог учитеља именован је Александар Павловић. Примиритељни суд се још једном обратио вишим прoсветним властима званичним писмом у којем је писало изричито да Трешничани не желе другог учитеља осим Ђорђа Савића. На смењеног учитеља се у селу нико не жали, осим самог меанџије Вујића, кога је општина раније већ тужила због његове „кућице“, подигнуте у близини школе и цркве.

Већина трешничких учитеља, о чему ће још бити речи, у својим молбама упућеним Министарству тражили су премештај из забитог и сиромашног рађевског села,  Ђорђе Савић је желео да остане. Молбу, у којој је написао да је родом из Београда, упутио је самом кнезу Александру Карађорђевићу. Молба је написана  30. јула 1856. и у њој је наведено да је већ пуне три године прошло од како је наименован за учитеља у Доњој Трешници и да се за читаво то време  трудио да учитељску дужност обавља по прописима и како треба, живећи у љубави са људима из села и са свештеником. Међутим, против њега је рађевски старешина Павле Гудовић упутио тужбу, због које је смењен са дужности. Молио је кнеза да га Министарство врати за учитеља у Трешницу, јер не зна никаквог другог заната, а као сиромашан човек нема других средстава за живот. Ако му се таква милост већ не може указати, тражио је да му се онда барем изда загранични пасош како би отишао у Босну „будући да тамо места и прилике за учитељствовање за сада довољно има“.

Подршка општинара није била од помоћи, а кнез Александар, коме се већ увелико дрмала власт, свакако је имао паметнија посла. Против учитеља Савића била је и среска и окружна полицајна власт, можда заиста само због његовог неприличног понашања. Међутим, већ у то време, политика је у Србији многима одређивала судбину и опозиционарство је могло бити прави разлог немилости према трешничком учитељу. Добио је пасош и отишао из Србије.

Његов наследник Александар Павловић учитељствовао је у Трешници следеће две школске године. И на њега се стално жалио срески начелник Павле Гудовић за разна, неименована, „иступљенија и неуредности“. И извесни С. Сретеновић, секретар у министарству, после обиласка школа у Подринском округу, ставио је трешничког учитеља на списак оних који су били „сумнитељне“ способности. Због тога је Алекси Павловићу наређено да преко лета 1858. године, до Петровдана, дође у Београд да би пред испитном комисијом полагао учитељски испит. Како се све завршило, није познато, али је тог лета у Доњој Трешници постављен други учитељ.