Половином 19-ог века, боринска политичка општина обухватала је, поред саме Борине, села Радаљ и Планину. Према детаљном попису из 1863. године, у општини је било укупно 180 домаћинстава, 87 у самој Борини, 76 у Радаљу и 17 у Планини. Суседно село Брасина било је у оквиру ковиљачке политичке општине и у јадарском срезу.

Боринска општина била је део доњотрешничке школске општине. Када се 1866. године поставило питање зидања нове школе у Трешници, борински кметови и општинари никако нису могли да се наговоре да учествују у финансирању њене изградње. Према извештају подринског начелства од 24. маја 1866, они су изразили жељу да за себе подигну нову школу, и то у Радаљу, који је у географском смислу био центар општине. Ствари су у Србији увек ишле споро, тако да је до остварења ове намере требало да прође готово тридесет година.

23. децембра 1882. године, начелство подринско је Министарству просвете проследило закључак боринске општине са изнетом жељом да се подигне школа.
Министар је одговорио да по овом захтеву још не може решити ништа јер је у скупштинској процедури био закон о уређењу основних школа, којим ће се прецизније одредити начин формирања школских општина. На пролеће 1883. године, пошто је закон донет, у министарство је стигла поновљена молба Боринаца.

У пропратном извештају подрински начелник је изнео да боринска општина има 329 пореских глава у укупно 263 куће. Још од 1881. године, писао је начелник, становници боринске општине не шаљу своју децу у доњотрешничку школу, нити учествују у њеном материјалном издржавању. Школска зграда ће бити саграђена у Радаљу. Место за зграду је удаљено пет сати хода од трешничке и шест сати од ковиљачке школе.

Министарство је проследило одобрење, с тим да начелник округа одреди комисију која ће одобрити избор места за зграду, а општина је требало да припреми план и направи предрачун изградње. Комисију су, поред рађевског среског начелника, окружног инжењера и доктора, чинили и Максим Јокић, председник општине боринске и одборници општински Владимир Максић и Милош Костадиновић. Члан комисије био је и крупањски (раније доњотрешнички) учитељ Анто Голубовић. Према виђењу комисије, место је било сасвим одговарајуће. Затим је, на рачун општине, направљен план и предрачун изградње. Иако је на послату документацију Министарство грађевина имало одређене примедбе, изгледало је да све иде како треба и у складу са постигнутим договором. Међутим, убрзо је међу становницима боринске општине дошло до раздора и свађе, чија ће последица бити – оснивање не једне, већ две школе.

24. фебруара 1884. године, у Београд, у Министарство просвете, дошли су Ђорђе Зељић и Милан Николић, као овлашћени представници села Радаља и Планине и изнели жалбу у којој је стајало да су се села Радаљ, Планина и Борина још 1882. године сложила да подигну своју школу, на изабраном месту код црквене капеле у Радаљу. Све дозволе и одобрења су била прикупљена и грађење школе је већ требало почети. Међутим, „село Борина одступа од заједнице и неће са нама да прави школу као што се обавезало, већ хоће сад да се школа прави на Батру – у  пољу поред Дрине“. Изасланици Радаља и Планине од Министарства су тражили да не дозволи Боринцима да се цепају од остатка општине, „да уговор кваре и да нам осујете грађење школе на изабраном месту у Радаљу“.

Министарство је од подринског начелника затражило извештај због чега се Борина цепа и да ли Радаљ и Планина могу сами подићи школу. У одговору је писало да је борински сеоски збор, 5. фебруара 1884. године, донео одлуку да се школа прави не у Радаљу, већ на Батру, са образложењем да је ово место боље јер се налази у близини „окружног друма малозворничког“. Много важнији од овог, био је аргумент да село Брасина жели да се одвоји од ковиљачке школске општине и са својих 128 пореских глава омогућиће подизање боље и веће школске зграде, која ће се касније лакше издржавати. Коначно, трећи аргумент је гласио да, по новој црквеној организацији, села Радаљ, Борина и Брасина сачињавају једну парохију и касније ће се „на овој средокраћи“ и црква подигнути.

„Наводи села Борина истинити су“, писао је подрински начелник, а Брасинци заиста желе да се одвоје од ковиљачке школе, пошто се она налази на месту изложеном влази и поплави. Осим тога, ковиљачка школа се, у односу на Брасину, налазила на крају села, према Лозници. Ипак, Радаљци и Планинци нису хтели ни да чују о промени места школе, захтевајући да она остане у њиховом атару, јер се локалитет у Борини налази на самој ивици политичке општине и од њихових је кућа доста удаљен. На крају је начелник изнео своје мишљење да Боринци и Брасинци могу подићи школу за себе, а да Радаљци и Планинци, по броју пореских глава и економском стању, то не могу.

Отпочело је вишегодишње такмичење и борба за престиж, чији обим се може само наслутити из сачуване архивске грађе.

У августу 1885. године, срески начелник је известио свог претпостављеног у Лозници, да власник парцеле у Борини коју је школски одбор одредио за школу, никако не пристаје на размену нити откуп изабраног плаца. Школски одбор је тражио одобрење да се зграда подигне на другој парцели. Из министарства је одговорено да се школска зграда не може градити на другом месту него што је предвиђено планом и добијеном дозволом. Док ту парцелу општина не добије или не откупи од сопственика, не може се ништа радити.

Нешто касније, радаљски школски одбор је, почетком 1888. године, молио за одобрење да се у изнајмљеној приватној згради отвори привремена школа, док зграда нове школе не буде завршена. Министарство је начелству наложило да на терен пошаље окружног инжењера и лекара. На основу њиховог негативног извештаја, министар је обавестио начелство да не одобрава отварање привремене школе. Желећи по сваку цену да предухитре своје конкуренте, Радаљци су, на почетку школске 1891. године, затражили од министарства да службено отвори њихову школу и одреди учитеља. Зграда је, писали су, направљена од чврстог материјала и ђака за упис има више од 60, што је био законски минимум. „Школе нигде у близини нема. Народ из ове општине, пошто је посве сиромашан, не може да своју децу школује по другим местима...Потрудио се, те са тешком муком ову школу направи“. Послати окружни инжењер известио је да школа још није сасвим завршена. „Нема намештених прозора, врата, пећи и другог намештаја“. Осим у учитељском стану, није постављен патос, нити је направљен нужник, за који је само одређено место. Иако је председник суда уверавао да ће све бити готово до краја септембра, отварање  је одложено до почетка следеће године.

Мртва трка трајала је све до 1892. године, када је у рађевском срезу завршено грађење две нове школе.