Село, општество, општина су синоними за најмању управну јединицу у Кнежевини Србији. Једну општину чинило је село са засеоцима, ако их је имало, али је и више мањих, посебних села могло чинити једну општину. Основну судску и полицијску власт у општини имао је примиритељни општински суд, састављен од кмета и два или више помоћника. Извесни значај, посебно у другој половини 19-ог века, имали су општински одбор и општински збор.

Примиритељни суд

До пред крај прве владавине кнеза Милоша није било посебно уређено питање избора, постављања и дужности кметова. Кметовима су називани практично сви виђенији људи у селу. Самим селом управљао је главни кмет, који се називао и уписни, јер је његово име уношено у спискове службеника кнежеве канцеларије. Положај главног кмета био је сталан и многи сељаци су на том месту проводили више деценија. Од времена стицања аутономије, кнез Милош је имао право да поставља кметове, лично или преко среских старешина. Међутим, ипак је право избора углавном остављено сељацима, општинском збору, а тај избор је кнез само потврђивао. Тако постављеног кмета село није могло да збаци, већ се, у случају неког сукоба, морало обраћати вишој власти или директно самом кнезу, који су затим одлучивали по жалбама.

Кметови су се старали о разрезивању и сакупљању пореза, организацији кулучења и бринули су о сеоским кошевима.  У њиховој надлежности били су својински односи, решавали су по жалбама и свађама, организовали насељавање придошлица и ушоравање села. Била им је поверена и основна полицијска власт, бринули су о миру и поретку у селу. Председавали су сеоским зборовима и учествовали у раду сеоских скупштина. Кметови су били ослобођени од плаћања пореза а свака пореска глава у селу била је дужна да кмету један дан у години кулучи или да му уместо кулука плаћа по један цванцик годишње.

Године 1838, кнез Милош је донео уредбу којом је забрањено да се сеоски кметови телесно кажњавају. Уредба је донета зато што су среске власти често кажњавале кметове и за најмању кривицу. Кнез се нашао побуђен да тај обичај укине, тим више јер су се кметови имали сматрати за „первоначелну власт народа, којој су више власти дужне неко уваженије давати, ако смо ради да нам кметови, као непосредствена народу власт, народим самим почитовани буду“. По овој уредби, у случају да је кмет нешто згрешио, срески старешина је био дужан да спроведе истрагу и да о њој обавести вишу власт, која ће затим донети пресуду. Међутим, кнежева намера је била да се са кметовима само у мањим прекршајима другачије поступа.  У већим преступима, кметови су и даље изједначени са осталим народом.

Почетком 1839. године, донета је уредба о организацији примиритељних судова, по којој се сваки општински суд састоји од три члана: самог кмета и двојице његових помоћника. Овај најнижи суд у Кнежевини судио је за казне до 100 гроша, три дана затвора или до десет удараца штапом. Кмет је ослобођен сваког данка и работе (кулука), док су помоћници и даље плаћали данак, али су и они били ослобођени работе. Кмет је од сада биран на три године, а помоћници на по једну. Избор се могао поновити а о избору је одлучивао сеоски збор. О избору је обавештавана среска власт, која је одлуку збора могла поништити, уколико се окружни суд осведочи да изабрани нису достојни дужности.

Избори кметова и њихових заменика обављени су током лета 1839.  По избору, они су упознати са својим дужностима, а затим су се пред свештеником заклели да ће праведно судити. Одмах по завршетку избора начелство округа подринског је издало распис, наређујући да села која то већ нису учинила, са-зидају просторије за своје општинске судове.

Током 1839. године, Државни совјет је донео Пројект за устројеније општина, по којем су насеља у Кнежевини подељена на три класе. У прву класу је спадао сам град Београд, у другу окружне и остале вароши а трећу су чиниле све сеоске општине. У општинама треће класе примиритељни судови су били састављени од једног главног кмета, двојице помоћника и једног бирова (писара). Сеоски суд је „по судској части“ подређен окружном суду, а у осталим дужностима је био под среским начелником, од кога је сваки суд добијао упутства и заповести. По овом закону, основно задужење кмета и помоћника било је да прикупљају државни данак. Следеће године донета је још једна уредба о избору кметова, где је писало да за ову дужност треба да се бирају „најпоштенији и најважнији у обштини људи, који ће како обштинске, тако и правитељствене послове најтачније одправљати у стању бити“. Одређено је да се и помоћницима исплаћује по један цванцик годишње плате „с главе на главу“ (пореску). Срески начелник је био дужан да примиритељне судове често обилази, да их надзире и саветује.

Уставобранитељи, 1845. године, издају још неколико уредби о сеоским примиритељним судовима. Остављена им је могућност да телесне казне замене новчаним. Уместо досуђеног броја удараца штапом, кривац је могао да плати исто толико талира, који ће се предати општинској каси. Ово се може учинити само ако суд сматра да осуђена личност заслужује уважавање, због свог пређашњег владања или због „садашњег стања“. Све међусобне парнице сељака морале су се прво расправљати на самом примиритељном суду, па се тек онда, уколико се не постигне споразум и спор изглади, могло ићи на виши, окружни суд. Пред окружним судом се морало показати писмено уверење да се о парници расправљало пред кметом и сеоским судом. Пресуде примиритељних судова постајале су извршне уколико се у року од три дана не уложи жалба осуђеног. Ако оптужени не дође на позив кмета, сматраће се да је признао кривицу, а ако се осуђени не повинује пресуди, у помоћ ће се позвати срески начелник и полицијска власт. У том случају, казна се повећава за десет „штапова“.

Петровска скупштина је 1848. године предложила, а кнез и Совјет прихватили, да се промени начин збацивања кметова. Уколико кмет покаже небригу у својој дужности, убудуће о томе неће, по тужби општине или среског начелника, одлучивати попечитељство внутрених дела, већ ће решење по овом питању доносити окружно начелство. Ако кмет изврши злоупотребу у руковању општинском касом или учини неку другу врсту злоупотребе своје власти, онда је дужност среског начелника да, уколико је то тачно, таквом кмету одузме власт и упути га надлежном окружном суду. Ако се кривица кмета докаже, окружно начелство ће га збацити и расписати изборе за новог, пошто прво објасни народу узроке збацивања предходног.

Дешавало се да примиритељни судови не могу да изврше пресуде по питању накнаде дугова, када осуђени нису имали новца. Сами сеоски судови нису имали право да продају непокретности осуђених, па је 1860. године, донета уредба по којој су кметови, у оваквим случајевима, требали да обавесте среску полицијску власт, да би она извршила наплату казне продајом непокретног имања дужника.
Законом о устројству општина и општинских власти, донетим 1860. године, промењен је начин бирања кметова. Њих и помоћнике је убудуће бирало 12 повереника, изабраних на општинском збору. Кмет и чланови суда нису могли бити рођаци до трећег степена а такође ни официри и војници, државни чиновници, пензионери, свештеници или сеоски учитељи.  Кмет је овим законом биран на неодређено време, што је важило до 1876. када је ова функција поново ограничена, на две године, уз право поновног избора. Претходне године је враћено право општинском збору да непосредно, без изабраних повереника, одлучује о избору чланова општинског суда.

Општински одбор

У Пројекту за устројеније општина из 1839 године, одређено је да се у сваком селу Кнежевине на двадесет пореских глава бира један општински одборник. Одборници су заједнички решавали о свим проблемима који су се тицали целог села, нарочито о разрезивању данка и приреза. У сеоском одбору су, по функцији, били и чланови примиритељног суда. Одбор и примиритељни суд су требали заједнички, у договору, да доносе одлуке и пресуде. Одбор се састајао према потреби, у згради општинског суда.

Законом о општинама, од 1866, смањен је број чланова одбора. Одређено је да се, отприлике, на триста пореских глава бира осам одборника. Председник одбора је био сеоски кмет, изузев када се расправљало о жалбама виших власти на сам општински суд, у ком случају је одбором председавао један од одборника, обично најстарији. Одборник је могао бити свако ко је имао право гласања на општинском збору, дакле свака пореска глава. Чланови одбора нису могли бити државни службеници, свештеници, учитељи или сродници до другог степена.  На осам одборника бирана су и четворица њихових заменика. Избор је важио за четири године али је после две године половина одбориника морала иступити, о чему је одлучивала коцка. Одборници нису добијали никакву плату за своју функцију. Дужност одборника била је да надзире општински суд, у стварима које су се тицале самога села. Одбор је од суда примао завршне општинске рачуне, а затим их слао на потврду виших власти. Одобравао је општински буџет и претресао све предлоге и наређења достављена од среских власти. Одређивао је плату кмету и осталим сеоским службеницима. На одбору се одлучивало простом већином, уз присуство најмање две трећине одборника, не рачунајући чланове општинског суда. Неоправдано изостајање са заседања се новчано кажњавало, а оправдано одсуство су могли надокнадити заменици.

Изменом овога закона од 1875. године мандат одборника је смањен на две године, а прва половина је одступала после годину дана. Избор одборника се могао поновити.

Општински збор

Општински збор су чинили сви мушкарци са правом гласа, односно они који плаћају порез, дакле кућни домаћини. На збору су се бирали органи сеоских власти, одборници и чланови примиритељног суда, односно повереници за њихов избор, одлучивано је о ванредним расписивањима локалних приреза за подизање и поправљање цркава, школа итд. Кмет је председавао заседањима збора, изузев када је требало вршити избор новога кмета. На сеоском збору су бирани и повереници за избор народних посланика. До 1875. године на збору су бирани и повереници за избор кметова и њихових помоћника. Уредбом од ове године, повереници за избор кметова су укинути а њихов избор је поново пренет на све пуноправне становнике села.

У независној Краљевини

У допунама Закона о општинама,  из 1884. године, прецизиране су одредбе о праву гласа, ког су имали „сви пунолетни чланови општине, који плаћају најмање потпун грађански данак, који нису под туторством или старатељством и који нису под платом код другога у служби“. Списак свих грађана са правом гласа морао је на почетку календарске године бити јавно изложен. Од овог законског акта, за кметове, односно председнике примиритељних судова, почиње да се употребљава израз „председник општине“. Он је морао бити писмен, примао је плату, али је и био дужан да сваки дан борави у згради суда и да врши текуће општинске послове. Није смео, без дозволе надлежне среске власти, одсуствати из села дуже од три дана.

Године 1889. после промене режима и доношења новог устава, радикалска скупштина је донела нов Закон о општинама. По њему су и даље постојала три органа општинске власти: сеоски збор, општински суд и општински одбор. Право учешћа и гласања на збору проширено је на све пунолетне мушкарце који су плаћали, минималних, 15 динара годишњег непосредног пореза, а основа за бирачко право била је пореска књига. Гласало се јавно, а одлуке су биле пуноважне ако се на збору, у првом сазиву, појави најмање једна трећина бирача. Међутим, ако се не би појавио довољан број бирача, збор се поново заказивао за седам дана, када су пуноважну одлуку доносили они који дођу. Збор је бирао председника општине и његове помоћнике, решавао о општинском локалном прирезу за комуналне инвестиције, бирао чланове општинског одбора, као и заступнике за окружне скупштине. Решавао је о задуживању општине, о спајању и раздвајању сеоских заједница као и о пијацама и приходима од њих.

Општински суд је био основна судска, полицијска и управна власт. Судио је у грађанским и кривичним поступцима, уколико за њих, према другим законима, није био надлежан виши, окружни суд. Општински суд је бринуо о реду и безбедности на подручју општине и руководио управним општинским пословима.

У селима до 200 пореских глава, општински збор је бирао десет чланова општинског одбора и пет њихових заменика. Изабрани председник општине је истовремено био и председник одбора. Одбор је претресао и утврђивао општински буџет и предлагао и усвајао завршни комунални рачун. Расправљао је о предлозима које је износио суд. Одборничка функција није била плаћена. У кризним годинама с краја 19-ог и почетка 20-ог века, овај либералан закон је укинут да би, по доласку на власт Петра Карађорђевића, уз мање измене, био поново враћен на снагу.