Седамнаестог јуна 1910. године, Арсен Деспотовић, председник суда новоосноване општине дринске, коју су чинили Цулине, Гојселица и Читлук обавестио је писмом начелника округа да је зграда нове школе у Цулинама завршена и да може примити ђаке у августу, када почне нова школска година. У писму, адресованом у Читлуку, где је било средиште општине, молио је постављање учитеља, пошто је омладина  много претрпела, немајући школу већ десет до дванаест година. Проследивши писмо Министарству просвете, окружни начелник је на његовој полеђини дао своје позитивно мишљење да се што пре постави наставник за новоотворену и тек подигнуту школу. Међутим, ствари нису могле да иду тако брзо. Крајем августа, сада већ новоизабрани председник општине, Јован Петровић, поновио је захтев, обавештавајући још једном да је школска зграда у свему готова и да је општина у свој буџет већ унела потребну суму новца за издржавање школе. На слободног учитеља се морало сачекати још неко време.

Лазар Брајковић, који је у својој молби написао да је учитељ из Црне Горе и да је завршио Духовну семинарију у Русији,  замолио је министарство за учитељску службу. Истог дана, 12. октобра 1910. године, постављен је за привременог учитеља у новоподигнутој цулинској школи, са платом од 600 динара годишње. Тако су Цулине добиле своју школу, исте године када је поново отворена и доњотрешничка школа, у оквиру чије школске заједнице су се до тада налазила и села дринске општине. Међутим, за разлику од доњотрешничке, цулинска школа је била подигнута по плану, од тврдог материјала. Зграда је била веома мала и скромна, имала је само једну учионицу и стан за наставника. Њена изградња коштала је 6.000 динара. Тако су практични Цулинци релативно јефтино решили проблем школовања своје деце, подигавши наменску школску зграду за једно четвороразредно одељење и стан за учитеља самца.

И у овој школи се одмах отворио проблем сталности у раду, због постављања привремених учитеља, који су се ретко на једном месту задржавали дуже од годину дана. Лазар Брајковић је на почетку школске 1911. године премештен у ћупријски округ, а цулинска школа месецима није имала новог учитеља. Истина, министарство је за учитеља именовало извесног Велимира Младеновића али се он, из непознатог разлога, никада није појавио у дринској општини. Половином новембра, о овом проблему је начелство рађевског среза обавестило окружне просветне власти. Крајем истог месеца, у писму потписаном од стране свих одборника дринске општине, које је писано директно тадашњем министру просвете, тражено је да се нови учитељ коначно постави. „Ова је општина на граници у домашају Босне и према нашој школи постоји у Босни српска школа и црква и кад се узме у обзир да се чак код њих просвета шири, онда треба и наша школа да ради“.

Када је окружни школски одбор 20. децембра 1911. године, саставио статистику о броју ђака у школама подринског округа, у списку се налазила и цулинска школа али без икаквих бројчаних података. У напомени је писало да ова школа још увек нема наставника, а када буде именован, онда ће и послати бројно стање ученика. Ускоро је за учитеља цулинске школе именован Љубомир Рамадановић, како се наводи у Шематизму Краљевине Србије за следећу, 1912. годину. Према његовом извештају из марта те године, прикупљање школског приреза и издржавање школе је било потпуно уредно, пошто су тежаци дринске општине претходне године у потпуности прикупили 408 динара опредељених за рад и одржавање школе.

На почетку школске 1913. године, за цулинског учитеља именован је Живојин Петровић. Овим податком завршава се краткотрајна историја најмлађе школе на простору данашње малозворничке општине. Она ће бити прва на удару у ратној катастрофи Великог рата.