У лето следеће, 1847. године, у свом другом годишњем извештају о стању школа у Западној Србији, Милован Спасић први пут помиње име учитеља у Доњој Трешници. То је био Богосав Игњатовић, неожењени младић стар 19 година, родом из Читлука. Спасић за њега каже да је завршио само три разреда основне школе у Лозници. Међутим, један други извор говори о непрецизности Спасићевог знања о месту школовања трешничког учитеља и његовим годинама старости. У зборнику „Рађевина у прошлости“, С. Филиповић је објавио списак ученика школе у Крупњу, састављен негде током 1838. године, где се помиње тринаестогодишњи Богосав, син Игњата Томића, земљеделца из Читлука. С обзиром да се тада Богосав налазио у трећем, завршном разреду, а да је школа у Крупњу отворена почетком 1837. године, могуће је да је будући трешнички учитељ школовање започео у Лозници, а наставио и завршио у Крупњу.

У првој рађевској школи школовало се још неколико ученика пореклом из трешничке сеоске општине. То су били Радивоје Стефановић, такође из Читлука, син Стефана Томића, удовца, који је вероватно био брат поменутог Игњата, затим Живко Костић и Ђорђе Живановић из Будишића и Риста Тешић из Амајића.Занимљиво је да међу 52 ученика која су те 1838. године похађали крупањску школу, није било ни једног ђака из саме Доње Трешнице која је, ако ништа друго, била ближа Крупњу од села општине са обале Дрине.

Такође, у Спасићевом извештају из 1847. године, трешнички учитељ има неколико година мање него што је за њега наведено у списку ученика, писаном скоро једну деценију раније. У сваком случају, ови подаци су за школског управитеља били мањег значаја од других у извештају изнетих чињеница, које свакако не иду у прилог најранијем познатом трешничком учитељу. Богосав Игњатовић је као почетник са једногодишњим искуством („од лани“)  учио укупно 24 ученика, чији је успех оцењен као „слаб“. Ова оцена и није била тако лоша, с обзиром да су постојале две још лошије: успех „никакав“ и „посве слаб“. За учитеља је било написано да је врло малих способности и да је потпуно неодговарајућег понашања за звање које има.  Постављен је привремено и то „по нужди“, јер очигледно није било другог решења. Управитељ му је дозволио да и даље остане учитељ, јер би иначе морао да затвори школу. Због његовог понашања, већина родитеља је престала да шаље своју децу у школу, „но, на моју реч да ће им се други учитељ дати, повратили су их“. Спасић је Богосава Игњатовића ставио на списак оних учитеља за које предлаже  да се лише учитељства јер „свог званија због пијанства, посве рђавог поведенија и неспособности достојни нису“.

Не може се знати који је од ова три критеријума био претежнији за трешничког учитеља. У сваком случају, попечитељ просвештенија је донео одлуку да се Игњатовић лиши учитељског звања. Један каснији документ показује да је бивши трешнички учитељ за себе нашао много бољи посао. Постао је буљубаша (заповедник) трешничке карауле.

Остаје отворено питање да ли је Игњатовић био и први трешнички учитељ. У свом извештају из лета 1847. године, Спасић пише да је он учитељ „од лани“, што би се могло протумачити да је постављен на почетку школске 1846. године. Међутим, када је раније, у пролеће те године, посетио Трешницу, Спасић је тамо већ затекао школу, одређени број ученика, па дакле, и учитеља. Највероватније је да је и тада Игњатовић био учитељ, али у школи која је имала статус приватне, да би, после Спасићеве посете, била званично регистрована, а Игњатовић добио формално именовање на почетку школске 1846/47. године.

Архивска грађа Министар-ства просвете Србије не открива шта се даље догађало и ко је именован за новог учитеља у Доњој Трешници. Међутим, један случајан податак из протокола крштених у треш-ничкој парохији говори о континуитету рада. 25. фебруара 1848. године, трешнички парох Арсеније Нешковић крстио је у Амајићу Пелагију, кћерку земљеделца Степана Живановића и Анице. Воспријемник, односно кум на крштењу био је Станко Васић, учитељ трешнички, житељ лознички.

Један документ из 1850. године сведочи да трешничка школа и даље ради и да има два одељења. У првом разреду био је 41 ученик а у другом 27. Њихов успех је и овог пута оцењен као „слаб“, али је важније од тога питање да ли ове прилично велике бројке говоре о броју деце која су формално била уписана или оне која су у школу заиста и долазила редовно. Нередовно похађање наставе и честа одустајања од даљег школовања биле су озбиљне бољке српског основног  школства тог времена.