Анто Голубовић, родом из херцеговачког Грахова, као државни благодејанац завршио је четири разреда гимназије а затим и три године земљедељско-шумарске школе у Пожаревцу. Убрзо по завршетку школовања, када је избио устанак у Херцеговини, прикључио се чети војводе Жарка Лешевића, не као неустрашиви борац за национално ослобођење, већ као писар. Као писара и члана штаба добровољачког кора Ибарске војске, спомиње га Нићифор Дучић у својим „Записима“. Две године касније, у лето 1877. године, када је већ наступило примирје, војвода Жарко га је топло препоручивао Министарству просвете Србије, за учитеља. За сваки случај, Анто је, тражећи учитељско звање, обезбедио и друге препоруке. Суд општине Чајетина издао је, на његов захтев, уверење да је био „владања и понашања доброг“, а у документу који је издао „командант логора златиборског“, писало је да је Анто био човек од поверења златиборског ратног штаба. Обављао је посао рачуновође команде и у више наврата је носио из Ужица плату србијанским „драговољцима“, учесницима у ратним операцијама на подручју побуњене Херцеговине. Чак је, наводно, био предложен за одликовање, због учешћа у бици на Будимлији. У питању је био, како је писало, „младић ретке душевне  способности“, у кога се сваки старешина могао поуздати.

Када је стигла молба за учитељско место, са оваквим сјајним препорукама, српско Министарство просвете очигледно није било превише импресионирано. Кандидат за учитеља, Анто Голубовић, постављен је за заступника учитеља школе ковиљске, у ужичком округу, са месечном платом од сто талира. Међутим, дошавши крајем августа 1877. године у Ковиље, Голубовић је затекао потпуно разваљену зграду и, пошто је било очигледно да ова школа неће скоро прорадити, затражио је друго постављење. „Тако рећи, немам ни леба да једем“, вапио је. Негде крајем септембра добио је ново постављење. Идући на север, низ Дрину, учитељски заступник Анто Голубовић стигао је у Доњу Трешницу. Ви-девши и каквом је стању зграда школе и његов учитељски стан, морала му је на памет пасти мисао о старим, добрим, војничким временима.

Српско-турски рат се тек завршио, владала је поратна немаштина, дошла је зима и изгледало је да се нови трешнички учитељ уопште није снашао у овим потпуно непознатим околностима. 10. марта 1878. године  из Крупња је послао  Министарству просвете Србије депешу следеће, паничне, садржине: „Ни ђака ни других потреба. Све што сам могао чинио сам. Молим шта ћу радити“. Три дана касније, министар је начелнику подринског округа послао службени допис, којим је наложено да се трешничкој општини  препоручи да ђаке одмах у школу упути и да набави све што недостаје од школске опреме.

Сачувана су два извештаја о стању трешничке школе док је у њој учитељевао Анто Голубовић. У школској 1879. години, у првом разреду било је 28, у другом 13 а у трећем шест ученика. Према извештају, што га је у „Просветном прегледу“ објавио извесни Никола Петровић, те школске године у трешничкој школи сва три  разреда успешно је завршило укупно 42 ученика. Голубовићев извештај о броју ђака, из септембра 1880. године, говори о континуитету броја ученика, али и честог одустајања од даљег школовања, већ после првог разреда. Школа је тада имала укупно 45 ученика. У први разред је уписано нових 15 ученика, у други 18 од прошлогодишњих 28 првака, а у трећи разред је кренуло сасвим солидних 12 ђака.

У ово време, у селу је владала епидемија срдобоље, тако да доста ученика није редовно долазило у школу а, у тренутку писања извештаја, један ученик је од те болести преминуо. Иначе, једна трећина ученика је и ноћивала у школи.

Према извештајима, села школске општине су наставила да редовно преко распуста крече и поправљају школу, али је било све очигледније да је школско здање сасвим дотрајало. Уз редовне, формалне извештаје, учитељ Голубовић је, очигледно забринут, послао и један посебан, о стању саме школске зграде. Њиме је желео да, како је записао, са себе скине одговорност, ако би се нешто лоше догодило. Обавештавао је Министарство да је школско здање у веома лошем стању. Оно је пре преко тридесет година подигнуто на зиданим подрумима и направљено је од чатме, односно плетера. Током времена, „небројено пута“ је проширивано и сужавано, поготово раније, када је у њему била и судница. Питање је да ли се и даље може одржати непрестаним крпљењима и поправкама. Школска зграда, писао је учитељ, сваког дана се може урушити и пасти.

Као и већина других учитеља, пре и после њега, Анто Голубовић се надао да ће његов привремени боравак у Доњој Трешници трајати што краће. Због тога је стално писао молбе за премештај и у њима веома црним бојама описивао становништво села и атмосферу у којој је живео. Када су писали своје извештаје и молбе, учитељи су пред собом имали само мастило и папир, и никакву одговорност према заједници којој су, макар привремено, припадали. Њихов циљ – добити премештај из једног забитог рађевског села – давао им је за право да свој положај представе у што горем светлу.

Анто је писао да село у којем је живео и радио не само да је „сиромашно и јадно“, већ и „у моралу опало до крајности“. Живети у Трешници за њега је било „грозно“, јер се мора старати не само о својим насушним потребама, већ и о ђачким и школским. „Овде се никад ништа на време не набавља“. По највећој зими општинари га оставе без и једне главне дрва. За више ученика морао је сам да набавља основна средства за учење и писање. „Овде сматрају дати дете у школу као кулук неки и једва жељно очекујем родитеља ђачког да своме детету у месец дана који табак артије и пера набави“. „Свима Г.Г. изасланицима и Г.Г. секретарима Министарства просвете, мислим да је Доња Тешница и њена школа добро позната, а Господин Министар може се о наведеном и од надзорне среске власти уверити“.

Редовни учитељски премештаји обављани су лети, током школског распуста, тако да су и молбе за премештај писане углавном пред крај школске године. Неки добар разлог навео је учитеља Голубовића да, потпуно очајан, у децембру 1880. године замоли за премештај. „Четврта је година настала како проводим чемеран живот у овом селу, удаљен од свега што би ми као образованом човеку требало. Трпео сам и више се не може. Мени је апсолутно немогуће овде остати“. Молио је за премештај било где. Из министарства му је хладно и рационално одговорено да нема упражњене школе за премештај а, када би и било, половина школске године  није било време за премештање учитеља. Препоручено му је да издржи до краја школске године па, по  Петровдану, да поднесе молбу на коју ће се позитивно одговорити, уколико буде било слободних учитељских места.

На лето следеће, 1881. године, удовољено је молби трешничког учитеља, који је за свој премештај тада навео још један аргумент: „Великим напорима прошлих ратова здравље ми је већ толико поремећено да ми је у школи тријешничкој као месту сасвим усамљеноме опстанак немогућ“. И окружни лекар му је саветовао неопходну промену места боравка. Анто је те године добио премештај у Крупањ.  Да му је здравље заиста било нарушено, говори и један каснији податак да је као крупањски учитељ молио Министарство да га ослободи црквеног појања јер, према поднетом лекарском уверењу, „пљује крв када пева или дуже стоји у цркви“.

Учитељ који је сам набављао хартију и прибор за писање својим ученицима, остао је у добром сећању Трешничана. Када су десетак година касније подигли нову школску зграду, у молби коју је потписао председник суда Вујо Матић, молили су Министарство да им се за учитеља постави управо Анто Голубовић. Он је тада био учитељ у једној од београдских основних школа и испуњавање жеље Трешничана сасвим сигурно би сматрао крајем своје просветне каријере.