Сукоб учитеља Ракића са сељанима Доње Трешнице настављен је и у следећој години. Најгора могућа вест, не само за учитеља, већ и за среске и окружне власти била је да је у међувремену Михаило Ранковић на сеоским изборима постао и председник трешничке општине. Иако је брачни пар Ракић у лето 1901. године тражио, а почетком нове школске године и добио премештај, сукоб са актуелним председником општине био је, изгледа, неминован. Док је учитељ Ракић био у Београду, Ранковић је отпустио дотадашњег школског послужитеља и одредио другог, којег сам учитељ уопште није познавао. У жалби Министарству, Ракић је тврдио да се трешнички председник увек одликовао самовољом „о чем се Господин Министар може уверити од свију власти у подринском округу“. Уграбио је прилику „и мислећи да више никада нећу доћи у Доњу Трешницу“, отпустио је послужитеља, у којег је учитељ имао толико поверења да му је и кључ од свог стана поверио. Председник суда је то, тврдио је Ракић, учинио због свог личног сукоба са послужитељем. Учитељ је тражио да се поштује законска одредба да управитељи основних школа постављају послужитеље, уз писмену потврду Министарства.

Одмах сутрадан по писању жалбе, Ракић је кренуо у Трешницу, а Министарство је телеграмом наложило начелству среза рађевског да задржи старог школског послужитеља. У својој изјави пред надлежном полицијском влашћу, председник трешничке општине Михаило Ранковић тврдио је да је до промене послужитеља дошло у договору са учитељем. Међутим, пошто је учитељ „врло слабог здравља, па услед тога често  нерасположен наспрам самога себе а некмоли наспрам других људи“, сигурно је заборавио на договорено. „Услед те болести, постао је непантљив и забораван“, тврдио је Ранковић. Очигледно не бринући много због учитељевих тужби Министарству, тражио је да се овакве „комендије“ више не понављају. Учитељ је својим клеветама и подметањем давао лош пример. Својим понашањем „убија углед школи и просвети коју овдашњи грађани, и ако су прости, свагда са добром вољом, по могућству, помажу и прихватају“.

За саму школу много значајнији догађај тог лета била је одлука школског одбора да, услед малог броја ђака, затвори једно одељење и тако трешничку школу врати на једноразредну, са једним учитељем. Ово је била препорука и окружног школског надзорника. Трешничани очигледно нису могли финансирати два наставника, нови квартир који су обећали никада нису саградили, а смањење броја ђака делом је било последица укидања ђачке собе, где су деца из удаљених делова општине могла ноћити. Тада је село Планина, чија су деца углавном већ ишла у радаљску школу, и формално напустило трешничку школску заједницу.

Међутим, извештај среског начелника из јула 1901. године поново је говорио о катастрофалном стању школске зграде. Она је опасна по ђаке, ако се одмах не изврши „темељна а не површна оправка“. Зграда прокишњава, искривљена је, са испуцалим зидовима. Срески старешина се лично уверио да је зграда у још горем стању него што ју је учитељ описивао.

Министру је било доста лоших вести из Доње Трешнице и 22. августа 1901. године, донета је одлука о затварању школе.

Трешничани су увидели да је враг однео шалу и да се мора нешто учинити. Изгледа да је већ током августа нешто рађено на школској згради. Важнија од тога била је вест да је почетком септембра изабран  други председник општине и школског одбора. Пошто није могао да нађе заједнички језик са представницима виших власти, смењен је „пелагићевац“ Михаило Ранковић, иначе активиста Пашићеве странке, а касније, према зборнику „Рађевина у прошлости“, дугогодишњи народни посланик Самосталаца. За новог председника трешничке општине изабран је Станимир Тривуновић. Изабран је и нови школски одбор, који су чинили Вујо Матић, Илија Божић и Спасоје Којић.

Нови школски одбор се са много више политичког такта обратио Министарству са молбом да се школа поново отвори. Узрок што је школа била затворена, писало је у молби, био је тај што се управитељи школе нису слагали са ранијим општинским председницима и школским одборницима „већином због својих личних зађевица, па су често једни друге тужакали а школу и њезине најнужније поправке запустили“. Сада више тога нема, писало је, нови школски одбор је у добрим односима и у договору са учитељем и извршио је поправку зграде. Школа је већ од 1. септембра почела са радом и од Министарства се тражило одобрење, званично отварање и постављање учитеља.

Писмо изазива одређене недоумице. Учитељ о којем се у њему говори је сигурно и даље Милорад Ракић. Он и супруга свакако су морали добити друго намештење, пошто је школа поново постала једноразредна. Од формалног затварања школе до писања молбе прошло је само десетак дана, тако да је Ракић, чекајући премештај, још увек био у Трешници и вероватно држао наставу. 

У сваком случају, због промене политичке климе у трешничкој општини дошло је до промене става и виших просветних и других власти. У писму од 20. октобра 1901. године, окружни школски надзорник изнео је мишљење да није било потпуно оправданих разлога да се школа баш затвори. Иако је школска зграда изграђена сасвим несолидно па је за кратко време, немарношћу општине, постала готово неупотребљива, она, ако се буде редовно одржавала, може послужити још неко време. Због тога је надзорник предлагао да се школа поново отвори. Пре кратког времена, писао је, одобрено је великоречкој општини да подигне себи школу, па када тај посао буде завршен, одмах ће се настојати да и доњотрешничка општина подигне нову школу, „на бољем и приступачнијем месту“.

Дана 14. новембра 1901. године, на основу добијених извештаја, министар је одобрио да се у Доњој Трешници, у старој поправљеној згради поново, привремено, отвори школа. За учитеља, сада четвороразредне школе са једним одељењем, постављен је Милан Симић, са годишњом почетничком платом од 600 динара. Рутински, министар је од окружног школског начелника тражио „да живо настане да се у овом месту што скорије подигне нова школска зграда“.