Јован Трифуновић, тек свршени богослов из Церовца, упутио је 1. јула 1858. године молбу министарству, тражећи учитељско место у шабачком или било којем другом округу. Новопечени учитељи, на почетку своје каријере, често су постављани у удаљене сеоске школе и Трифуновић је, почетком школске 1858/9. године, добио намештење у Доњој Трешници. У међувремену се и оженио.

Када је школска година већ одмакла, крајем октобра, написао је свој први учитељски извештај. За училишно здање написао је да је „прилично“ и да се налази „под једним кровом примиритељног суда“. Учитељска градина, која се налазила уз саму школу, била је дугачка 14, а широка 13 хвати. Дрва за зиму су била припремљена, али је проблем са грејањем био у томе што су прозори „од ћерћива, на који деца своју артију троше“. Од „нуждних потреба“, односно школских учила, школа је имала само две табле, једну са нацртаним линијама, и другу, „добро необојадисану“, по којој је било тешко писати кредом.

Школа је имала три разреда у једном одељењу. У првом разреду је било 15, у другом шест, а у трећем пет ученика. Ученици су имали неопходне уџбенике и материјал за писање. „Осим неколицине, сви су остали помало шугави, а и грозничавих има“. Три уписана ученика првог разреда, због болести, већ два месеца нису долазила у школу, а један ученик другог разреда, који није набавио ни књиге, ослобођен је наставе „због неуредног посештованија школе“, о чему је упознат срески старешина.

Учитељева плата била је 100 талира месечно и добијао ју је од среског начелника. Имао је бесплатно обитавалиште и огрев, без икаквих других додатака и посебних примања.

Учитељев извештај је прочитан у Министарству и на адресу начелника округа подринског стигло је писмо са обавештењем да доњотрешничка школа нема неопходно потребне школске ствари и да начелство тај проблем треба да реши. Недостатак наставних средстава био је стални проблем трешничке школе, што ће помињати и други, каснији учитељи, у својим редовним извештајима. Иначе, учитељска плата и опремање школа финансирани су из посебног, школског приреза, који је износио два гроша полугодишње за сваку пореску главу, тако да је опремљеност школа зависила од броја пореских глава и дарежљивости имућнијих сељана. Подразумева се да је од великог значаја био и степен наплате школског приреза, са чиме је често било проблема. Бесплатан смештај и огрев за учитељев стан и саму школу били су уобичајени.

У другом извештају, из фебруара 1859. године, учитељ Трифуновић се жалио да је „многим препонама и оскудицама у овдашњој општини изложен“. Због удаљености и рђавог пута не може му у посету доћи „и једна и друга родбина“. Трпео је оскудицу и у храни, пошто је у селу довољно било само кукурузног брашна. „Ништа друго ни за које новце купити се нема.“ Тражио је премештај у било коју другу школу.

По завршетку школске године, писмом адресованим у Београду, поново је молио премештај. Једногодишњи боравак у Доњој Трешници за младог учитеља и његову супругу  било је прилично непријатно искуство. „У ономе сасвим незгодноме, врлетноме и врло оскудном месту као човек фамилијаран, неисказане патње трпео сам.“ „Несносно живљење у Доњој Трешници“, писао је, принудило га је да се потпуно исели. Жену са стварима сместио је у свом родном Церовцу „па се ни на који начин не могу више склонити да идем у оно незгодно и врлетно место“. Недозвољеним напуштањем одређеног службеничког места, трешнички учитељ је начинио тежак дисциплински прекршај, због чега је могао да изгуби учитељско звање. Међутим, боравећи у Београду, где је писмо и написано, Трифуновић је вероватно тражио и друге канале којима би издејствовао свој премештај. Његова самоувереност је имала добре основе, пошто је неколико дана касније добио решење којим га је Министарство поставило за учитеља у јаловичку школу.

За новог учитеља трешничког постављен је Станко Поповић, родом из Беле Цркве. Младић је завршио три разреда основне као и први разред полугимназије. Због „худог стања“, како је навео у својој молби за учитељство, није могао више да настави школовање, а пошто „осећа“ да има способности да ради као учитељ, молио је постављење у Белој Цркви, јер је тамошњи учитељ преминуо. Преко окружног начелства, министар је наложио Поповићу да дође у Београд, како би полагао учитељски испит. Иако се на полагању испита није појавио, Поповић је лета 1589. године добио звање привременог учитеља и место у Доњој Трешници. Србији тог времена недостајало је много чега, па и учитељског кадра.

Неколико месеци касније, јануара 1860. године, тадашњем министру просвете стигло је писмо из Лознице, са нечитким потписом. Писмо је очигледно писала особа која је била министров лични познаник. Оно је било само део интензивне раније преписке, јер је у њему писало да ће се трешнички учитељ радо примити премештаја за учитеља недељичког. Учитељ Станко Поповић, стајало је даље, врло радо ће отићи из Трешнице, „из онако усамљеног и ајдучко-дивљачког места, које међу једним великим стенама и кршевима лежи и које је сваког саобраштаја људског осим недељни и празнични дана лишено“. Аутор писма наглашава да је лично разговарао са трешничким парохом попом Арсенијем, који је за младог учитељског приправника имао само речи хвале.

Министар је 1. фебруара донео решење да се Станко Поповић, учитељ трешнички, премешта у Недељице, а на његово место се, по казни, поставља Трифун Алексић, дотадашњи учитељ царински, док је недељички учитељ, такође по казни, премештен у Царину. За какве грехе је кажњен Трифун Алексић, није познато, али се овим премештајем неће завршити трешничка рокада.

Пошто ни на пролеће 1860. године није изашао на полагање учитељског испита, током летњег распуста те године, министарство је у Недељицама поставило другог учитеља, а Станко Поповић је изгубио учитељско звање. Половином септембра,  обратио се мини-старству са молбом да ванредно полаже учитељски испит. У редовном року, правдао се, није могао да изађе на испит „једно због тог што нисам довољно спреман био, а друго што сам тада био и доста грозничав“. Када је коначно положио учитељски испит, Поповић је убрзо добио и решење о учитељском постављењу. Место његовог службовања била је – Доња Трешница. Учитељ Трифун Алексић пребачен је у Петницу.

Министарство је пратило и контролисало рад учитеља преко секретара министарства, који су обилазили појединачне школе, оцењивали рад учитеља и у завршним испитима проверавали стечено знање ученика. О томе су секретари слали званичне извештаје министру, који је затим, уколико је било потребе, службено интервенисао преко окружних власти. Тако је, на крају школске 1861/2. године, у Лозницу стигао допис у којем је министар просвете од начелника тражио да обавести доњотрешничког учитеља да је добио укор због тога што су његови ђаци учинили слаб напредак у науци. Пошто се, из извештаја секретара који је обишао школе у подринском округу, министар уверио да разлог слабог успеха треба приписати немарљивости самог учитеља, окружни начелник треба  Поповићу да каже да ће догодине и службу изгубити ако му ученици не учине бољи напредак у наукама.

Памтећи овај укор, учитељ Стојан Поповић је, на крају следеће школске године, не чекајући нови извештај секретара, министарству послао писмо у којем  је известио о катастрофалним условима рада у доњотрешничкој школи. Здање школско је временом толико ослабило да у њему на десет места прокишњава и при најмањој киши. При јачем дувању ветра, здање се тако љуља и шкрипи да се из њега мора изаћи, не гледајући да ли је напољу дан или ноћ, да ли снег или киша пада. Собе где се одржава настава ниске су и тако тескобне да су за здравље ученика потпуно неодговарајуће. Испод школске зграде налази се „општински ар“, са апсом, „меанском пивницом“ и шталама. „Испареније које се у штали навише подиже, провлачи се кроз таван у школу и често се деца од овог задаха побољевају.“ Због свега тога, ученици „једно у здрављу а друго у напретку велики уштрб трпе“. Ако министарство мисли да тако мора и треба, писао је учитељ, онда моли за премештај из овог „опасног места“, из кога понекад мисли да неће живу главу изнети, већ да ће и њему и ученицима, на главу пасти.

О овоме је министарство писало окружном начелнику, тражећи да се школа у време распуста поправи а да се коњушница, апсана и пивница удаље од школске зграде. У обавезујућем повратном изве-штају, подрински начелник је извештавао да је наложио среском рађевском старешини да интервенише, тако да је током лета школска зграда делимично поправљена, а један каснији извештај говори да је трешничка механа изгубила дозволу за рад.