Законом о основним школама, донетим 1882. године, у Србији је уведено обавезно школовање за сву децу оба пола. За родитеље чија уписана деца нису долазила у школу, биле су предвиђене новчане казне. И у ранијим законским актима српске државе помињана је обавезност школовања, али само као циљ којем је требало тежити. Да је законска одредба  обавезности похађања наставе била преурањена, види се и из прилично дугог рока (до 1890), до када је она требала да буде спроведена у живот. Са друге стране, проћи ће много више времена док се не уједначи број мушке и женске деце у одељењима.

Прављење списка ученика за школу, на основу протоколних књига крштених, било је у надлежности школског одбора, који су чинили председник политичке општине, учитељ и двојица становника општине, односно више њих, ако се школска општина састојала из више села. Једном уписано дете је, у принципу, морало да заврши четворогодишње основно школовање. Евентуалне молбе за ослобођење од школовања морале су да се у писаној форми доставе школском одбору који је о томе давао своје мишљење и затим, уз осталу потребну документацију, све прослеђивао Министарству. Коначну одлуку о ослобођењу сваког појединачног ђака доносио је сам министар, да би касније ова обимна обавеза била пребачена на новоформиране окружне школске одборе.
По отварању школе у Радаљу, Министарство је било запљуснуто молбама за ослобођење од школовања.

На почетку школске 1894. године, Петар Јовановић, тежак из Радаља, упутио је молбу одбору школе радаљске да се његов синовац Михаило ослободи похађања трећег разреда, пошто је навршио 14 година живота. Домаћин је у кући имао још једног ђака у другом разреду и није био у могућности да издржава два ученика. У приложеној крштеници писало је да је Михаило рођен 26. априла 1880, да је био четврто дете Живана и Илинке Јовановић. На обавезном формулару, школски одбор је дао следеће податке. Михаило је редовно долазио у школу, добро учио и примерно се владао. У његовој задрузи, поред чиче и стрине, живело је још четворо деце испод 20 година, затим двадесетогодишњи рођак Владимир и ђед од 80 година. У напомени је писало да му је отац умро лањске године и да његов млађи брат похађа други разред. Школски одбор, којем је председавао Милош Костадиновић, а чији су чланови били, поред учитеља Петра Протића, тежаци Стево А. Илић и Василије Гошњић, био је мишљења да Михаила треба ослободити даљег школовања, што је министар уважио.

Јаков Васић, у молби коју је својеручно потписао, тражио је ослобођење од школовања за свог сина Милана, рођеног 1882. године, који је претходне школске године похађао први разред и понављао. Школски одбор је констатовао да Милан уопште није долазио у школу и да је због тога његов отац прво опоменут, па затим кажњен са два динара. Казна није наплаћена, „нема се од чега“. У напомени, писало је да је Милан решењем школског надзорника ослобођен од школе, што је записано у протоколу заседања школског одбора. Из сачуване документације се не може сазнати прави разлог ослобођења од школовања, али је, у сваком случају, министар решио позитивно.

Сироче Милутин Илић, рођен 1882. године, ове школске 1894, остао је по други пут да понавља, а и иначе је неуредно долазио у школу. Отац му је умро прошле године а старија сестра се удала. Он сам „налази се у служби“ код тежака Т. Тришића. И сироче Милутин је, формално, по закону, прво опоменут а затим и кажњен са два динара. Одбор је био мишљења да се Милутин испише, проследивши у прилогу уверење радаљског суда да дечак не може да плати таксену марку на молби за испис.

На почетку следеће, 1895/6. школске године, Милутин Павловић је затражио испис свог сина Петра, рођеног 1886. године, јер је понављао разред. „Нема изгледа да он може ово школовање свршити, јер је умно неразвијен“, изјавио је отац, а записао у молби учитељ Петар Протић. Отац је молио ослобођење од даљег школовања свог сина  „да не смета у школи осталим ученицима а мене као сиромашна сељака издржавањем да не штети“. Поред њега, у својој задрузи је имао жену, три кћерке и још два сина. Школски одбор је у формулару попунио да је Петар неуредно долазио у школу и да је слабо учио, па је и он предложен за испис, што је уважено.

И Стеван Илић је, због понављања разреда, затражио испис свог сина Цветка. У молби је навео да има петоро деце од којих је други син ученик трећег разреда. Тројица браће Илића, стајало је даље у молби, до прошле године су били у задрузи а на пролеће ове године су се поделили, тако да је Стеван био „инокосан“. Најстарији син му је недавно регрутован „за стални кадар“. Не може два ђака издржавати.

Недељко Лазић затражио је ослобођење од школе за свог петнаестогодишњег брата, који је требало да отпочне похађање четвртог, завршног разреда. Пошто је сам Недељко регрутован и на пролеће ће у војску, његов млађи брат остаје једини „кућни хранитељ“, јер у кућној заједници нема друге одрасле главе. „Но, имам најмлађег брата Павла који је тек сад у деветој години, пак би таман сад бијо да се у школу упише“.

Тежак Антоније Станковић обавестио је 12. октобра 1895. године школски одбор да му је син Бранко још за време распуста побегао од куће и „отишо на занат опанчарски у Лозницу“. У прилогу је доставио крштеницу из које се видело да му је син навршио 16 година старости и тиме, према постојећим законима „испо је из очинске власти и бриге“. Школски одбор је био мишљења да Бранку треба дозволити испис, навевши да је уредно похађао предавања, добро учио и примерно се владао. У примедби је написано да одбор зна да је Бранко у Лозници, где је самовољно отишао на занат. Поред оца, у задрузи је имао тројицу старије браће, Љубисава од 27, Милутина од 25 и Гојка од 18 година, две млађе сестре и две снаје. Међутим, овога пута, министар није дозволио испис, за кога није било законског основа и наложио је оцу да сина врати у школу.

Када је из министарства стигло писмо са негативним одговором, Антоније Станковић је, после извесног времена, поново пресавио табак. Обавештавао је министра да је поступио по наређењу и отишао по сина у Лозницу. Покушавао је да га наговори да се врати у школу у Радаљ, „употребљавајући сва средства која ми као родитељу на расположењу стоје“. Намеравао је да га силом врати „но, он ми је изјавио да са заната у школу доћи неће, па ако се буде силом у школу натериво, да ће бежати куда зна“. Поново је молио министра да његовог непослу-шног сина ослободи даљег школовања. Одговор је, и овог пута,  био негативан. Ствар се отегла и пренела у следећу годину.

Радаљски учитељ Петар Протић, крајем априла 1896. године, обавестио је министарство, по службеној дужности, да је школском одбору, 11. априла, доставио неоправдане изостанке Бранка Станковића, који се уствари није уопште појављивао у школи. Његов отац је већ три пута кажњаван током школске године, једном опоменом и два пута новчаним казнама од 2 и 5 динара. Изречене казне су наплаћене али, када је учитељ, према закону, предложио и четврту казну, школски одбор то није хтео да прихвати, пошто је отац Антоније, у међувремену, против решења министра просвете поднео жалбу Државном савету. Министар се затим обратио начелнику рађевског среза, захтевајући од њега да тражи од родитеља  писмени доказ да се заиста жалио Савету. Уколико се то испостави као тачно, срески старешина је требало да посаветује радаљски школски одбор да не инсистира на примени школског закона, „све дотле док на жалбу  жалиочеву Државни савет не донесе своје решење“.

На полеђини овог свежња докумената о случају ученика Бранка Станковића обичном оловком написано је решење, из којег је проистекао одговарајући званични документ: „Престарео. Да се ослободи. 29. V 1896.“