Када је на почетку школске 1894. године, учитељски брачни пар Поповић постављен у Борини, учитељ Влајко је већ био хронично болестан човек. Често је одсуствовао са наставе, а његове часове је, колико је могла поред својих редовних, у првом разреду, држала његова супруга, учитељица Јелена. 1. јануара 1895. године, борински учитељ се обратио Министарству, молећи за одсуство ради лечења. У прилогу је доставио лекарски налаз у којем је окружни доктор записао да учитељ болује од хроничног катара црева, малокрвности и „од живчане бољке neurasthenia“. Лекар је сматрао да је неопходно најмање три месеца да одсуствује од дужности, а министар је, ипак, одобрио два. Одсуство је важило и за учитељеву супругу која је, наравно, морала да прати свог мужа на боравку у бањи и да га негује.

Када се у селу сазнало за одобрено одсуство учитељског пара, забринути председник школског одбора боринске школе, Богосав Владић, почетком другог полугодишта, из Лознице се депешом обратио Министарству, тражећи постављење другог, привременог или сталног,  учитеља. „Према изгледу његовом, не може доћи на дужност до Петровдне“. Пошто је учитељ и раније одсуствовао са наставе, постојала је опасност, сматрао је Владић, да ученици потпуно изгубе годину. Ипак, учитељски пар се, после двомесечног одсуства, вратио на своју дужност.

Поповићи су остали у Борини четири школске године. На лето 1896. године,  учитељ Влајко је тражио да буду премештени у Шабац или Мајур, јер је у Шапцу живео лекар који га лечи и најбоље познаје његову болест. Пошто је и ту школску годину остао у Борини, крајем године је у молби за одсуство приложио лекарско уверење једног београдског физикуса у пензији, у којем је писало да је боринском учитељу потребно најмање шест месеци боловања. Министар је одобрио месец дана. Две године касније, у лето 1898. године, док је учитељски брачни пар боравио у Београду, написана је још једна молба за премештај. „Услед нервозности лечи ме електриком Г. Др. Војислав Суботић“, писало је. Учитељи су тражили премештај у било коју варош, због близине лекара, а и због тога што Владислав више не би радио са другим, трећим и четвртим разредом у једном одељењу, већ само са једним разредом, „а то би била велика олакшица моме здрављу“.

Тог лета, брачни пар Поповић није се вратио у Борину. За привремену учитељицу сва четири разреда постављена је Јелисавета Тадић. Рођена је 1875. године у Београду, где је завршила вишу женску школу. Учитељски испит је положила 1893. године, а у Борини је провела пет школских година. Пошто је годину дана радила сама са четири разреда у два одељења, следеће школске године добила је претпостављеног, учитеља Михаила Ерића, који је преузео одељење другог, трећег и четвртог разреда. Нови учитељ је био пореклом из мачванског Глоговца, имао 38 година и са њим је дошла његова супруга и дете. Како је у школској згради био само један учитељски стан, учитељица Јелисавета је морала да нађе приватан смештај у селу. Учитељ Ерић је у Борини провео три школске године. За њега је окружни школски надзорник једном приликом забележио да се често „парничио“ са мештанима и општином и да му треба наћи другу школу.