Одмах сутрадан по доношењу решења о отварању нове школске зграде у Доњој Трешници, постављен је и учитељ. То је био Лазар Паунковић, дотадашњи учитељ у Узвећу, иначе родом Шапчанин. Био је то учитељ са 18 година искуства, током којих је добијао одличне оцене. Постављен је за учитеља сва четири разреда и он је пре свега требао да организује наставу у новој школи и да је припреми за редован рад. Његова супруга и четворо деце нису се доселили у Трешницу, већ су остали у Шапцу. На крају те прве године обновљеног рада, М. Јанковић, председник општине трешничке, и по функцији, председник школског одбора, известио је да је 53-oje деце завршило први разред и да ће их се толико уписати у други. Пошто је очекивао да се у овој школској години упише до 60 нових ученика, тражио је поделу школе на два разреда и, по могућности, да се за наставнике одреде муж и жена, како би расход општине био унеколико мањи.

У другој школској години, за учитеље у Трешници постављени су госпођица Јулка Лалић, пореклом Шапчанка, која је до тада пет година радила у Царини (Пецкој) и Павле Константиновић, учитељ са 27 година радног стажа. Међутим, Константиновић се у Трешници задржао само привремено,  пошто је први сачувани учитељски извештај од 1. априла 1894. послао учитељ Коста Божовић. Школа је имала у два разреда укупно 87 ученика. Само тридесет пет ученика у првом разреду говорило је о превеликом оптимизму председника општине из претходне године, у вези са бројем уписаних ђака. У другом разреду је било 50 ученика, а по један ученик је похађао трећи, односно четврти разред. Овако велики број ученика прве генерације обновљене трешничке школе говори да су је чинила деца различитог годишта.

Осам уписаних ученика није долазило на наставу од почетка школске године, а њих 12 је у марту направило од једног до десет неоправданих дневних изостанака. Извештаји за април и мај говорили су да је школски одбор, поступајући по закону, неколико родитеља казнио опоменом или новчано због недоласка њихове деце у школу. Коментар да новчане казне нису и наплаћене, било је нешто што се могло сматрати уобичајеним.

У следећој школској години, нови учитељ Данило Лучић известио је да школа има 109 уписаних ученика, од којих је само тридесет долазило у школу редовно, без изостанака. 29 ученика уписаних на почетку школске године уопште се није појавило у школи, углавном због немарности родитеља. 27 ученика је изостајало одређени број дана из оправданих разлога, а 23 ученика је правило неоправдане изостанке. У првом разреду уписано је 34, у другом 29, у трећем 45 ученика, а један ученик је ишао у четврти разред. Због несразмерности броја ученика, учитељ се, као управитељ школе, са учитељицом Јулком Лалић договорио да она, уз први, преузме и други разред, пошто је њена учионица довољно пространа. Министарство је ову поделу одобрило.

Истог дана када је написао обавезни формални извештај, учитељ Лучић се посебним писмом обратио министру, износећи жалбе због оскудице које је школа трпела у огреву, осветљењу и ђачким клупама. Учионице су хладне, пошто огрев још није набављен, иако је према решењу школског одбора било договорено да се за школу набави 29 хвати дрва. Одређени број ђака ноћива у школи, па им је потребно осветљење увече, да би могли учити. Међутим, гаса за лампе нема уопште, па ученици не виде ни да легну, а камоли да уче. Да би решио проблем, учитељ је био принуђен да од свештеника тражи црквене свеће, што је морао сам да плати. Школских клупа, у учионици у којој он држи наставу, има само осам и то величине предвиђене за по четири детета, па је због „тескобе седења“ рад веома отежан.

Рутинско писмо Министарства подринском начелству да нареди трешничком суду набавку огрева, гаса и клупа, за последицу је имало ефекат катастрофе. У школи је избио пожар.