Село Амајић, на ушћу реке Борање у Дрину, најмање је од села трешничке политичке општине. Према пописним тефтерима из тридесетих година XIX века, село је имало укупно четрдесет мушких глава у 16 кућа. Међутим, најмлађа пописана особа, Јово, син Теше Стојановића, имао је шест година, тако да се у овим пописима не налази најмлађа популација мушке деце. По тефтеру чибука, из 1834. године, становници села поседовали су укупно 180 грла ситне стоке, односно оваца и коза. Према недатираном протоколу спахијских прихода, домаћини кућа у Амајићу су, на име натуралног пореза, српској аутономној држави били дужни да предају 27 и по врећа кукуруза. Порески списак из 1839. године бележи да је у Амајићу, у 16 кућа, деветнаест пореских глава плаћало порез, док су три пореске главе биле ослобођене пореза, због немаштине или неспособности. Такође тројица амајићких домаћина било је ослобођено пореза „по указу књажеском“, односно пошто су оженили двојицу или више својих синова, а да су они остали и даље у породичној задрузи. Принцип је био да се из једне задруге не узима више од две главарине.

Три деценије касније, 1863. године, према детаљном попису комплетног становништва, село је имало 24 куће, са укупно 164 становника, од којих је 84 било мушког а 80 женског пола. Вредност непокретне имовине домаћина кућа процењена је на укупно 433 дуката цесарских. Највеће имање, од 40 дуката, имао је Симо Лазић. Његова породична задруга бројала је 12 чланова.

Највећа задруга била је четрдесетдеветогодишњег Матије Станојевића, који је имао шест синова и пет кћерки, старости од једне до 28 година. Његова тадашња супруга, Петра, имала је 38 година, а један од синова је био ожењен, тако да је Матијина породична задруга бројала укупно 14 чланова. Располагали су њивама, шумом, баштом и окућницом са зградама у вредности од 30 дуката. Протоколне  црквене књиге говоре да је Матијина прва жена, Јована, са којом је имао петоро деце, умрла 24. јануара 1853. године, а да се он те исте године други пут оженио, тада двадесет осмогодишњом удовицом Петром, са којом је за десет година брака добио још шесторо деце. Матија Станојевић је умро 1871. године.

У раздобљу од 1850. до 1881. године, црквене протоколне књиге у Амајићу бележе 196 рођења и 161 смрт. Од тог броја, осамдесет четворо умрлих су деца, узраста од неколико дана до петнаестак година. За њих се у књизи умрлих употребљавао израз „младенац“, у значењу онај који није поживео да склопи брак. У посматраном, тридесет једногодишњем раздобљу, у седам календарских година број умрлих је био већи од броја рођених, а у осам годишта број рођених и умрлих је био подједнак. Просечно се склапало по два брака годишње, са изузетком 1863. године, када је склопљено чак осам бракова, од којих су два била „второбрачна“, између удоваца и удовица. У то време, у Србији се сматрало неприличним да удовац ожени девојку. Следеће, 1864. године, рођено је десеторо беба, а умро је исти број особа, од којих је пет било младенаца.

У протоколу крштених, за два детета, рођених у Амајићу, наведено је: отац „неведом“, „рођено блудним начином“. Босиљка, кћерка Томаније, житељнице Амајића, неведомог оца, рођена је 16. августа, а умрла 27. децембра исте, 1863. године. Војислав, од мајке Тодоре, непознатог оца, рођен 11. новембра 1867, умро је 2. јануара, следеће, 1868. године.

Године 1869, на коју ће посебно бити обраћена пажња, у Амајићу су склопљена два брака. Двадесетшестогодишњи Срећко Ђукић оженио је Цвету, стару 23 године, а двадесетпетогодишњи Јован Лазић оженио се двадесетогодишњом Смиљком. Те године, крштено је двоје деце: 21. фебруара, Милутин, син Мијаила и Госпаве Лазић и, 2. августа, Милица, кћи Андрије и Степаније Ђукић. Током те године, умрло је осам особа, од којих је седам било младенаца.

Древни мудраци су говорили да је сваки човек свет за себе и да, смрћу једног човека, нестаје читав један свет. Оно што следи је списак несталих дечјих светова, у селу Амајић, у рађевском срезу, подринском округу, 1869. године.

– 19. марта, умро је Нинко, трогодишњи син Матије Божића.
– 2. маја, умрла је тринаестогодишња Неда, рођена 6. децембра 1856. године, кћи Ђоке Лазића и Јеросиме.
– 23. јула, умрла је Живана, петогодишња кћи Митре и  Николе Јеремића Божића.
– 14. августа, умро је Драго, трогодишњи син Марка Јеремића и, тада већ покојне, Јеросиме (Јеке).
– 17. августа, умро је Симеун (Симо), четворогодишњи син Ристе и Данила Божића.
– 20. августа, умрла је Цвета, трогодишња кћерка Андрије Ђукића, а првог септембра, у својој тридесетој години, умрла је и њена мајка Степанија (Стоја).
– 26. августа, умро је Петар, шестогодишњи син Милице (Миље) и Саве Ђукића.

Деца Амајића, као и друга деца осталих села доњотрешничке политичке општине, као и остала деца Србије тога времена, умирала су од бактеријских инфекција, једноличне исхране, занемарености, недостатка лекова и непостојања медицинске службе. Њихове мајке, земљеделке, непрестано у тешком раду, и пре и после порођаја, нису могле превише бринути о својој, углавном босој, деци.

Бог да прости младенце Амајића из 1869. године.

Бог да прости сузе мајки.