Нови учитељ је у Трешници провео нешто више од годину дана. Негде током 1902. године, послао је уобичајену молбу за премештај. „Ту ми је немогућно и даље остати из многих и јаких узрока“. Молио је премештај у неку школу ближе Шапцу, где су му живели родитељи. Ипак, остао је учитељ и на почетку школске 1902/3. године, да би јануара 1903. поднео оставку на учитељску службу. Не знајући ништа о овоме, председник трешничке општине Вујо Матић обавестио је 13. фебруара среског начелника да је учитељ већ пре месец дана напустио Трешницу и да се није вратио. Када су сазнали да је Симићева оставка уважена, Трешничани су замолили да им се постави други наставник. Министарству је молбу проследио окружни школски надзорник. „Школа има велики број ђака (72) а сиромашним сељанима те општине била би велика штета да им деци пропадне годину дана“.

Година је у сваком случају пропала. 27. јуна 1903. године, школски надзорник је поновио молбу за трешничку школу. У следећим месецима, за привременог учитеља именован је  Војислав Протић, почетник, без положеног стручног испита, са годишњом платом од 600 динара. На крају те школске године разред је завршио укупно 61 ученик, од тога 13 први разред, 23 други, 13 трећи и 12 четврти. Током школске године општина је за школу набавила географскe картe Србије и Балканског полуострва.

Учитељ Протић је тражио премештај у било коју школу у срезу подгорском, у ваљевском округу. „Ако није могуће ту, онда да останем у истом месту где сам“. Ова реченица морала је изненадити просветне власти Србије. Остао је. 11. августа 1905. године, пошто је већ две године био привремени учитељ у Доњој Трешници, поново је молио за премештај у ваљевски округ. У Шематизму Краљевине Србије, за 1906. календарску годину, Протић се и даље водио као привремени учитељ у Доњој Трешници. Међутим, већ у извештају школског надзорника из децембра те године, писало је да доњотрешничка школа нема наставника.

У шематизмима до 1910. године, место учитеља у Доњој Трешници било је упражњено. Школска зграда била је потпуно напуштена и урушена. У једном документу из 1911. године, писало је да је „уписна књига као и остали материјал доњотрешничке школе упропашћен“.

А онда, вест која је деловала потпуно изненађујуће. У извештају окружног школског одбора од 14. марта 1911. године писало је, између осталог, да је школа у Доњој Трешници била затворена 23 дана због епидемије малих богиња. 22. априла исте године, Чедомир Илић, доњотрешнички учитељ, известио је да трешнички школски одбор, „нешто због нехата а највише због оскудице у новцу“ , није оградио школско имање, па је оно служило сељацима за пут, „са свију страна“ и за напасање стоке. Учитељ се жалио на скупоћу животних намирница „у овом пустом и посве сиромашном месту“. Међутим, други разлог високих цена хране била је, према писму, „близина бање“.

Статистички подаци о броју ученика у Рађевини, направљени на основу учитељских извештаја, говорили су да је доњотрешничка школа на пролеће 1911. године имала у првом и другом разреду укупно 60 ученика, од којих су две биле девојчице. У подацима о школским зградама на подручју подринског округа, окружни школски одбор је 2. марта 1912. констатовао да је школска зграда у Доњој Трешници озидана 1910. године. Није била зидана по плану, што се могло и очекивати, али је била „добра и може за школу послужити“. Имала је једну учионицу и још 12 просторија. Њена изградња коштала је, према процени, 13.000 динара.

У деловодним протоколима Министарства просвете Србије, у ранијим годинама, нема ни једног јединог податка о зидању нове школске зграде у Доњој Трешници. Није пронађено ниједно писмо окружног или среског начелства, окружног школског одбора или локалне општинске власти. Трешничани су неколико година зидали нову зграду, не питајући много о томе надлежне просветне и административне власти државе Србије. С обзиром на број просторија, вероватно је била у питању зграда мешовите намене, што је било против законских прописа. Поред учионице и стана за једног наставника, у згради су се налазиле и просторије локалног, општинског суда. Зидови, наравно, нису били од печене цигле, већ од набијене земље, а кров није био покривен скупоценим бибер-црепом, већ локално истесаном шиндром, заливеном лако запаљивом смолом.

Тадашњи привремени учитељ био је Живојин Китић, коме је то била прва година службе. Неожењени младић, чији су родитељи живели у Алексинцу, крајем школске 1912. године, молио је премештај. „У овом је месту тако велика оскудица, да једва и сам живим. Село је удаљено од вароши, врло је лош саобраћај са околином, те ми је апсолутно немогуће да и даље останем у њему“. Поред тога, као разлоге за премештај, навео је „немарност месне општине према школи и непријатности које искуси наставник поводом овога“. „Овде се у току 14–15 година променило 19 учитеља и учитељица“.

Децембра 1912, Живојин Китић се налазио на бојном пољу, негде код Једрена. Почетком 1914. године, док се војска суседне велике европске силе припремала за коначни обрачун са Србима и њиховом државом, на месту наставника у Доњој Трешници налазио се Јован Кнежевић, као привремени учитељ, почетник у учитељству.