Уз трочлану комисију, која је у јануару 1853. године пар дана боравила у Доњој Трешници, ишла је прилична свита. Поред једног писара, сваки члан комисије је са собом водио барем по једног помоћника а иследовање је свакако обезбеђивало неколико нахијских пандура. Сви су они, наравно, дошли на коњима. Из самог села комисија је запослила петоро слугу. Када се све завршило, општинске власти села су среском старешини доставиле прилично импозантан списак трошкова исхране чланова комисије и њихове пратње.

Поједено је једно прасе, два јагњета, четири ћурана, седамнаест пилића и, изненађујуће мало, само осам кокошијих јаја. Од млечних производа, поједено је три литре сира и литар и сто драма кајмака. Од поврћа, највише је поједено кромпира, десет ока, затим девет ока пиринча, осам ока купуса, четири и по оке пасуља, пола оке лука и нешто паприке. Потрошена је једна ока зејтина и пола оке масти. Током хладних јануарских дана и још хладнијих ноћи комисија и пратња су на варенику потрошили 55 и по ока меке, прошлогодишње ракије, а уз слатку јутарњу и поподневну кафу, попили су три оке „љуте“. Дани су били кратки, па је потрошено укупно 29 свећа. Коњи су појели општинског сена за 130 гроша и 109 ока зоби.

На основу списка трошкова комисије, може се реконструисати ценовник на замишљеној трешничкој пијаци:

Брашно пшенично, ока – 1 грош
Брашно кукурузно, ока – 0,5 гроша
Жито, ока –  0,5 гроша
Пасуљ, ока – 1 грош
Купус, ока – 0,5 гроша
Кромпир, ока – 0,5 гроша
Мед, ока –  4 гроша
Сир, литар –  2,10  гроша
Кајмак, ока –  4,50 гроша
Ракија, мека, ока –  1 грош
Ракија, љута, ока –  2 гроша
Пиле –  1,20 гроша
Ћуран –  6–8 гроша
Јагње –  16 гроша
12 јаја – 1 грош
Шећер, литра – 2,20 гроша
Зоб, ока –  0,50 гроша
Зејтин, литра – 4 гроша
Свеће, 10 комада –  4 гроша
Со, ока – 2 гроша

Подразумева се да су пијачне цене могле бити подложне ценкању.
Из списка се још може сазнати да су петорица локалних слугу за свој рад тражили по један цванцик, што је било по 20 гроша. „Књигоноши“ Средоју, за његов пут у Лозницу било је опредељено 16 гроша трошка. На крају је писар Неђо Настић унео и свој трошак, „за писање трошка“ – четири гроша. Салдо је износио 737 гроша, што је, све у свему, било близу 13 дуката цесарских. Један дукат је вредео 57 гроша, односно скоро три цванцика, те, 1853. године.

Све трошкове комисије требало је да плати парох Арсеније. Да се већи део новца наплати, морало је да прође више од две године. Фебруара 1855. године, Началство округа подринског обавестило је попечитељство да је наплатило 443 гроша и 30 пара од Арсенија Нешковића на име трошкова комисије али је трешничка општина тражила, сада већ, 750 гроша, и мање неће да прими. После два месеца натезања, Трешничани су, ипак, примили понуђени износ. „Општина се једва склонила, кусур до 750 гроша и 20 пара, опростити“, само да се о том догађају више не прича, писао је начелник. Као прилог, министарству је поднета и Квита коју је потписао Ранко Ђурђевић, тадашњи председник примиритељног суда. Да би се оградио, кмет је изјавио да разлику до захтеваног износа, опрашта „по жељи и заповести веће власти“. Друга признаница говори да је поп Арсеније покрио и трошкове богатићког пароха Гаврила Берића, у износу од 144 гроша.