Нови млади учитељ службовао је у Трешници све до лета 1873. године, коректно и без нарочитих проблема. Током службовања често је писао молбе за премештај, надајући се, као и већина других учитеља Србије, да ће добити службу близу или у самом месту свог рођења, где је имао породицу и имање. Поред аргумента  да би премештајем био ближи кући и породици, која је од њега очекивала помоћ и поправљање финансијског стања, Мијаиловић је наводио да је у Доњој Трешници „предел одвећ ладан а састав тела је мог сасвим слаб“. После непуних пет година,  током којих је на крају сваке школске године као учитељ добијао добре оцене, коначно је премештен. Премештај је схватио „као награду за петогодишњи досадашњи труд и одговарајуће понашање у народу“.

Иза њега је остало неколико учитељских извештаја, и у њима се говорило о мирном и редовном раду трешничке школе. Септембра 1869. године, јављао је да у школу иде укупно 28 ђака, дванаест у првом, тринаест у другом и три у трећем разреду. За време одмора школа је поправљена, „али је врло слабо зданије“. Школа је имала све прописне потребе, само што су ученици оскудевали у уџбеницима. Реагујући по овом извештају, Министарство је наложило подринском начелнику да поради на томе да родитељи набаве уџбенике за своју децу, како не би „у науци дангубили“.

Годину дана касније, следећи извештај са почетка школске године говори о укупно 26  ученика сва три разреда. У трећи разред уписано је свих тринаест ученика који су претходне школске године били у другом разреду. Међутим, од дванаест ученика који су се у први разред уписали 1869. године, само њих шест је прешло у други разред а уписано је нових седам првака. Сва деца су, извештавао је учитељ, уредно ишла у школу и имала су све што им је било неопходно, осим једног ђака који је, због сиромаштва, у школу долазио без икаквог прибора и књига. Извештај за 1871. годину није сачуван, а онај из следеће године говори о порасту броја ученика на 41.

Од седам ученика који су пре две године уписани у први разред, њих пет је почело да похађа завршни, трећи разред. Према извештајима, ових година је школска зграда редовно одржавана, кречена и поправљана.

Министарство просвете је 1868. године објавило распис о оснивању књижница при основним школама. Формирање књижног фонда било је намењено пре свега самим учитељима, пошто су они били дужни „да своје мисли непрестано богате читањем корисних књижевних дела“. Школским библиотекама је требало набављати књиге и часописе који говоре о васпитању и настави, као и о самим предметима који се предају у школи, посебно природним. Српска држава је схватала потребу да школе у сиромашним селима помаже слањем бесплатних примерака књига. 24. фебруара 1872. године Министарство је, преко подринског начелства, у Доњу Трешницу послало  један примерак књиге „Српске народне песме из Херцеговине“, са упутством да је учитељ „у списак школских књига заведе и у књижници школској држи“. Марта 1873, Министарство је послало 11 примерака различитих књига, непознате садржине а, из неког разлога, тре-шничка школа је ускоро добила и „Стенографске белешке о седницама Народне скупштине држане у Београду 1874/5. године“. Према подацима објављеним у „Просветном гласнику“ за 1880, трешничка библиотека је имала 122 наслова.

Када је, на крају школске 1873. године, Светозар Михаиловић премештен у руднички округ, како је годинама тражио, на његово место дошао је Јован Башић, дотадашњи учитељ петковачки. У Трешницу је премештен по казни, због сукоба са школским одбором и локалним органима власти мачванског села Петковице.

Иза његовог четворогодишњег службовања у Доњој Трешници остало је још мање сачуваних података и ни један учитељски извештај. За њега је учитељска служба била само узгредна на путу до свештеничког рукоположења. Априла 1876. од Министарства је тражио десетодневно одсуство ради полагања испи-та из неких богословских предмета. Како је написао, у учитељској дужности ће га за време одсуства заступати трешнички свештеник Трифун Поповић. Током свог боравка у Београду, не само да је положио испите, већ се и оженио, а крајем истог месеца са младом се вратио у Трешницу. Годину дана касније, затражио је разрешење од учитељске дужности, пошто је у међувремену рукоположен за свештеника. Учитељска плата му је исплаћена закључно са 2. априлом 1877. године. Трешничка школа је неколико месеци остала без учитеља.

Службовање Јована Башића у Трешници поклапа се са значајним догађајима који су потресли Балкан и Европу. 1875. године избио је устанак у Херцеговини који се затим проширио и на Босну, турску провинцију западно од Кнежевине Србије. Следеће године, Србија је објавила рат Турској и, поред главног фронта, у моравској долини, ратне операције извођене су и на Дрини, где је Дринском дивизијом заповедао генерал Ранко Алимпић. Током рата, српска војска је заузела амфитеатар Малог Зворника и Сакара и ратне операције су се одвијале у непосредној близини граница трешничке општине.

Ванредно, ратно стање је трајало две године, све до Берлинског конгреса, али у прегледаним фондовима Архива Србије нису пронађена сведочења о овим значајним догађањима. Једино, у протоколу умрлих трешничке цркве, под 15. децембром 1876. забележена је смрт Боже Ранковића, из Борине, војника друге класе Дринске дивизије, после тешког рањавања. Био је стар 35 година, ожењен, и наведено је да је умро у болници и сахрањен у Доњој Трешници. У детаљном попису из 1863. године, Божо Ранковић је уписан као сироче, са само 9 дуката процењене непокретне имовине, без икаквих додатних примања. Тада је имао двојицу млађе браће, Средоја и Ђукана.

Да ли се трешничка ратна болница налазила у школској згради или негде другде, није познато, као што нема ни података о евентуалном прекиду рада једне пограничне школе у ратним временима. У сваком случају, ратног пролећа 1877. године, учитељ Јанко Башић није био у Трешници пошто је, како је известио Министарство из свог родног места у Гружанском срезу, оболео од богиња. Тражио је одсуство због боловања, а две недеље касније послао је обавештење о свом произвођењу за свештеника.