Док је још Анто Голубовић проводио своју последњу школску годину у Доњој Трешници, школску зграду је обишао и прегледао Настас Поповић, инжењер округа подринског. Нашао је зграду веома бедног изгледа и тако скучену „да би само за преноћиште пастира послужити могла“. Таванске греде су потпуно посустале и цео би се кров срушио да га сељани нису подупрли помоћу једне подуже греде и три дирека. Инжењерово мишљење је било да зграда ни најмање није одговарала „намењеној цељи“ и да би  школу одмах требало затворити. Ипак, стара трешничка школа ће животарити још неколико година.

Августа 1881. године, у Трешницу је премештен дотадашњи текеришки учитељ Владимир Павловић. Премештај је био по казни и то није било први пут да је трешничка школа послужила као једна врста казненог завода за учитеље који су из било ког разлога долазили у сукоб са просветним властима Србије. Нови привремени учитељ је септембра месеца уредно поднео свој први извештај. Није могао да каже који број ђака уопште треба да похађа школу, пошто од суда није добио списак ученика. Од „старих ђака“, тј. оних другог и трећег разреда, од 23 уписана у школску књигу, долазила су само шесторица, а и они неуредно. Школска зграда, учионица и учитељски стан су само окречени. На прозорима је петнаест стакала било полупано, капци су били разглављени а врата нису имала браве. Скамије су биле готово неупотребљиве и нису се могле поправити, а табле одавно нису фарбане. Зидови су били напукли и школа се могла срушити сваког тренутка.

Други извештај, написан два месеца касније, говорио је да се у међувремену мало шта променило. На згради школе једино је замењено пет прозорских стакала, а на шест је стављена хартија. Уписано је укупно 35 ученика, али је само њих 14 долазило у школу, па и они неуредно и без икаквог прибора. Учитељ Павловић је тражио хитан премештај. „Јер, ако сам са оваквим премештајем осуђен да као неку казну издржавам, молим Г. Министра да се изволи једном и на ме смиловати.“

Кажњени учитељ није успео да издржи. Знајући да без дозволе полицијске власти не сме напуштати службено одређено учитељско место, Владимир Павловић је од среског начелника тражио и добио три дана одсуства. Каснија вест каже да је пре поласка из Трешнице распродао све своје ствари, изјавивши да се више враћати неће, нити хоће убудуће да служи као учитељ. Среском начелнику је усмено рекао да намерава да се запопи или да тражи практикантску службу. 3. јануара 1882. године, писмом адресованим у Завлаци, молио је Министарство или за премештај или за разрешење oд учитељског позива „пошто ми није могуће више у оном месту, једно због крајњег немара општинске власти а друго и због сасвим трошне и за живот опасне зграде, остати“. На позадини писма налазио се концепт министрове одлуке о разрешењу од учитељског звања. Министарство је службено обавестило подринског начелника о разрешењу трешничког учитеља, наложивши да му исплати плату до датума напуштања школе. Што се  тиче трешничке школе, за ту школску годину, „нека родитељи децу своју шаљу у оближње школе где је коме ближе и то им стоји на вољи, хоће ли их слати или не“.

Тек 30. септембра 1882. године, када је нова школска година већ увелико трајала, именован је нови учитељ оронуле школе у Доњој Трешници. Према извештају учитеља Јована М. Јеремића, ситуација је била нешто боља него на почетку претходне школске године. У време одмора, здање школе је делимично поправљено а у школу је ишло укупно 27 ученика, у првом разреду 19, у другом пет а у трећем само три. Иако је извештај писан 31. октобра, настава још није била почела, пошто је учитељ касно дошао а списак ученика је  сеоски суд предао недавно. На крају извештаја следила је констатација: „Ова општина не заузима се ни мало око васпитања подмладка“.

Из овог времена потиче и један документ, писан у самој Трешници, који представља једну врсту посредног одговора на критике и жалбе трешничких учитеља, као и  окружних и просветних власти. Тражећи, испоставило се неуспешно, новчану помоћ за учитеља и школу, Министарству просвете се обратио Лазар Матић, председник суда доњотрешничког. Говорећи о свом месту као веома врлетном и удаљеном, Матић се жалио да „због тога у овој школи ни до данас не може ни један фамилијаран учитељ, па и нежења,  да се по дуже време задржи“. Као што је и министру познато, у Трешницу се стално постављају „новајлије са којима нам све наново се ваља навикавати“, и сељани а и сама деца. То наноси штету просветном развитку, писао је тешнички кмет, „те тиме нас вечито баца у назадак“. Његов захтев да учитељ добије законски додатак за рад у отежаним условима, у Министарству је био одбијен, због недостатка средстава.

На крају школске године, 3. јуна 1883. године, у Доњу Трешницу је дошао Михаило Рувидић, школски надзорник за подрински округ. Описујући школску зграду, Рувидић је записао да је она у тако лошем стању да је одмах треба затворити. Школа се налазила на подруму од камених зидова високих два метра. У узани ходник улазило се дрвеним степеницама „гди су главне даске скоро труле а две пречаге лако испадају“. Учионица је била дугачка пет и по, широка шест а висока два метра. Прозори су били мали, „добро не склапају“, а од пода су били на висини мањој од пола метра. У средини, учионица је била подупрта са неколико дирека. Соба за спавање ђака је била мрачна, са једним малим прозором, окренута западу.  Била је скоро дупло мања од саме учионице а под у њој био је набијен земљом. Са друге стране ходника налазила се учитељева соба, са два прозора, из које се улазило у још једну, мању собицу. У школском дворишту подигнут је један мали вајат, где је учитељ себи спремао храну, а ноћу је у њему спавао школски послужитељ.

За целу школску годину, школски одбор састао се само једном. Школска општина бројала је 284 пореске главе и могла би дати и до 50 ђака. Међутим, међу њима било је веома много сиротиње а и сама општина је толико сиромашна да их не би могла помагати и издржавати. И од оно уписаних ученика, много их је изостајало.

Учитељ је дошао у октобру прошле године, а школа је званично почела са радом 15. новембра. Међутим, како су Рувидићу рекли учитељ и школски одборници, прави рад је почео тек после Божића, због оскудице у књигама и прибору за школу. Школа није имала дневник рада а у њеној библиотеци надзорник је затекао 95 „бројева“, односно примерака књига и часописа.

У односу на све ово, успех ученика на испиту којег је спровео надзорник Рувидић, био је изненађујуће добар. „Читање је у сва три разреда одлично, а особито у првом разреду“. Рачун је у првом и другом разреду писмено и усмено био обрађен добро, а у трећем разреду слабије. „Овај млади учитељ умео је вешто извести „заповеди“ у причама“. Међутим, црквене и народне песме су врло лоше певане, без икакве хармоније. То је било због тога што ђаци никако не иду у цркву, пошто тамошњи свештеник јутарњу службу почиње рано, пре него што се деца окупе, а учитељ због удаљености пребивалишта деце, мора да их отпусти пре почетка вечерње молитве. Све у свему, из напретка у наукама, Рувидић је дао оцену „врло добар“, из реда и чистоће „одличан“.

Неколико месеци касније, крајем септембра 1883. године, учитељ Јован Јеремић отпутовао је за Београд. Не може се знати какве је контакте имао и какви су били међукораци. Оно што је написмено сачувано, била је његова формална молба од 22. септембра, за упражњено учитељско место у Бачевцима, у округу ужичком. Истога дана, премештај је одобрен и тако је место учитеља доњотрешничке школе поново било упражњено. Можда би тако и остало да у Министарство није 28. септембра стигла молба за учитељско звање. У питању је био извесни Драгиша Живић, из Савамалске улице у Београду, који, према сопственим речима, због сиромаштва није успео да прошле школске године заврши шести разред гимназије. Молио је учитељско место било где у ваљевском или подринском округу. Неколико дана касније, обавештен је да је постављен за привременог учитеља у Доњој Трешници.

Сигурно задовољан, добивши 30 динара за путни трошак, младић је кренуо према месту свог првог службовања. Не може се знати како се осећао када је стигао. У сваком случају, ни овај, последњи учитељ старе школе у Доњој Трешници, није дуго издржао. 15. марта 1884. године, суд трешнички јавио је начелнику среза рађевског да је учитељ Драгиша Живић напустио школу и отишао за Београд, изјавивши пред више сведока да се више никада неће вратити. Пре са резигнацијом, него у искреном убеђењу, суд је од полицијске власти тражио да учитеља пронађе и врати или, у супротном, да се постави нови учитељ, како се не би обуставила настава. Када је о овоме обавештено Министарство, несуђени учитељ Драгиша Живић, исто тако брзо како је и постављен, разрешен је учитељског звања.

Живићевим разрешењем, стављена је тачка на рад старе трешничке школе, која је после тридесет осам година рада, затворена на дуже време. У Шематизму Краљевине Србије за 1885. и 1886. годину, поред имена школе у Доњој Трешници, уместо имена учитеља остављено је празно место, да би од 1887. године трешничка школа била потпуно избачена из списка основних школа у Србији. На њега је враћена 1893. године, када је коначно завршено грађење нове школске зграде.