Кореспонденција између Министарства просвете, са једне, и провинцијских власти и локалних заједница, са друге стране, затим учитељски извештаји, извештаји просветних надзорника и државних секретара, молбе и жалбе појединаца, основни су извор грађе за ову књигу. До одређених докумената долази се ишчитавањем регистара и деловодних протокола Министарства просвете, где су наведене сигнатуре докумената, који се затим траже у архивским кутијама депоа Архива Србије. Понекад, али ретко, дешавало се да нема документа заведеног под одређеним бројем, и да је иза њега у деловодним протоколима остао само кратак запис, односно сувопарно објашњење садржаја предмета. Међутим, уколико не постоји већи број сигнатура, везаних за једну одређену тему, онда није у питању случајност.

Документа о оснивању и грађењу основне школе у Малом Зворнику нестала су и иза њих су остали само лапидарни подаци у деловодним протоколима. Архивској грађи је место у архивским фондовима. Писац овог рада користи прилику да замоли поштеног налазача, да документа под редним бројевима XVII,5,  XLIII,126 за 1905. и XXXVI,131 за 1906. годину, врати у Карнегијеву улицу број 2, где лагано, као вино, стари рукописна грађа Архива Србије.

Двадесет петог маја 1904. године, начелство среза рађевског проследило је Министарству просвете молбу суда малозворничког да се у овом месту отвори основна школа. У свом одговору, министар је наложио да се направи списак деце дорасле за школу. Шест месеци касније, шабачки окружни школски одбор известио је министарство о почетку грађења школске зграде. Министарство је наложило да се у том циљу определе одређена новчана средства са нивоа округа. Подизање школских зграда основних школа у Србији тог времена, падало је на терет самих локалних заједница. Подршка државе за зидање школе у Малом Зворнику очигледно је указивало да је у питању била ствар од ширег политичког интереса.

У међувремену се нешто догодило, што је довело до промене планова. Нејасна вест из деловодног протокола говори о „уништењу“, или саме започете градње или замишљеног плана. 16. јуна 1905. године, министарство је наложило окружном школском одбору да извести постоји ли уопште плац за изградњу школе у Малом Зворнику, а ако не постоји, онда да се откупи. Месец дана касније, окружни одбор је предложио да се школа привремено отвори у згради малозворничке царинарнице. Припремајући буџет за следећу, 1906. годину, окружни одбор је предвидео 8.000 динара за грађење ове школе, али је окружна скупштина одобрила 5.000. Ипак, и то је била трећина укупно потребних средстава. Почетком августа 1906. године, одбор је известио министарство да је подринско окружно начелство одржало лицитацију за подизање школске зграде. У документу из 1912. године, пише да је зграда малозворничке школе подигнута 1908. године, да је зидана по прописима о грађењу школа, да „чини леп утисак“, и да је имала две учионица и шест других просторија. Вредност школске зграде процењена је на 15.000 динара.

У једном од својих писама упућених министарству, учитељ Авдо Карабеговић написао је да је у Мали Зворник постављен на почетку школске 1905. године. Две године учио је ђаке у привременом школском објекту, некадашњој царинарници. У септембру 1907. године, „на предлог тројице београдских лекара“, како је писао, добио је једногодишње одсуство. У децембру 1908., у својој тридесетој години, Карабеговић је умро од туберкулозе у лозничкој болници. Био је песник. Сахрањен је у Београду, а надахнуто посмртно слово на његовој џенази одржао је Бранислав Нушић.