Поносни на своју новоустановљену школу, Трешничани су убрзо донели одлуку о подизању црквеног храма. Црква најближа Трешници била је она у Крупњу, среском месту које се налазило на пет-шест сати хода од села трешничке политичке општине. Негде током 1848. године, када је у Крупњу боравио шабачки епископ, делегација општине му је изнела своју намеру да подигну храм и он је дао свој усмени благослов на ово побожно и богоугодно дело.

Несумњиво да је жељу Трешничана да подигну храм подстицао њихов одскорашњи парох Арсеније Нешковић. Овај свештеник, који ће дуго година бити трешнички свештеник и у њој и умрети, био је родом из Горњих Кошаља, у азбуковачком срезу. По завршетку основне школе, завршио је гимназију у Крагујевцу и два разреда богословије у Београду и затим четири године радио као учитељ у Дрлачама, тада центру азбуковачког среза. За њега М. Исић у зборнику „Школство у Азбуковици“ каже да је први учитељ родом из саме Азбуковице. Према једном сведочењу азбуковачког среског начелника, Арсеније је, као учитељ, показивао приличне способности и његовим друштвеним и моралним понашањем обшество је било задовољно. Када се 1846. оженио и запопио, добио је доњотрешничку парохију у којој је, са једним прекидом, крштавао, венчавао и сахрањивао све до своје смрти 1875. године. Добивши 28. маја 1847. године свечану синђелију о постављењу за пароха, почео је да ради на промовисању идеје о грађењу цркве у Доњој Трешници, за коју се на једном месту каже да никада раније на том месту није била. Вероватно њему, као човеку који је видео много више света него његови парохијани, припада идеја да цркву треба саградити по плану који ће припремити државно Попечитељство внутрених дела, у чијем саставу се тада налазио и одсек за грађевину.

10. маја 1849. године, Конзисторији епархије шабачке писмом се обратио лознички протопрезвитер Игњат Васић обавештавајући претпостављену духовну власт  да општина трешничка „намерава у средини својој, а имено у селу Трешници, гди и школа постоји цркву воздвигнути“. У протоколу заседања шабачке конзисторије забележено је да је Васић уз своје писмо, као прилог, доставио „прошеније једно поменуте општине“. У питању је био захтев да се, пре почетка градње, Трешничанима достави грађевински план. Лозничком протопрезвитеру је одговорио шабачки епископ одобравајући и дајући, овог пута писмено, благослов за зидање цркве. Истовремено је обавестио Васића да ће „молбу за план, гди надлежи, представити“.

И световне и црквене власти Србије тог времена биле су веома централизоване а писма су путовала дуго. Епископ шабачки је обавестио Београдску митрополију о жељи Трешничана да њихова црква буде подигнута по грађевинском плану, молећи „за сходан цркви дати се имајући план“. У прилогу је била достављена сама молба, као и Васићево пропратно писмо. Митрополит београдски је узвратним писмом обавестио шабачког епископа да одобрава грађење цркве у Доњој Трешници, с тим да ће тешко моћи издејствовати план за грађење, с обзиром да су правитељствени инжењери оптерећени многим другим пословима, тако да не верује да ће ове године (писмо је писано крајем маја) моћи да се ангажују око израде плана за једну сеоску цркву. У сваком случају, писао је митрополит, он ће молбу Трешничана доставити „гди надлежи“, све са прилозима. У међувремену, писало је даље, док се све не реши, Трешничани би требало да се притрпе и да наставе да користе дотадашњу најближу цркву.

Неколико дана касније, независно од ове преписке, у Протоколу заседања шабачке конзисторије заведено је ново писмо протопрезвитера Васића којим обавештава да су Трешничани добили одобрење надлежног попечитељства да могу зидати цркву и да због тога по други пут траже од Конзисторије званично одобрење „како би одма радити могли“. Са седнице конзисторије, Васићу је послато писмо са одобрењем за зидање цркве, са изнетим проблемом око планске изградње. Време је пролазило и година се завршила без икаквог помака и решења.

На пролеће следеће, 1850. године, пошто су претурили тешку и непроходну зиму, Трешничани су поново покренули исту причу, обраћајући се Игњату Васићу да учини што је у његовој надлежности како би се обезбедио план за градњу цркве. Српска државна пошта је поново напрегла све своје расположиве капацитете. Васић је писао Конзисторији, која се затим обратила, овога пута, Попечитељству просвештенија. Шабачки епископ је обавестио министра да је трешничка општина још прошле године послала „прошеније ради одобренија“ за подизање цркве, што је Конзисторија одобрила, покушавајући да изађе у сусрет црквеној општини у вези са грађевинским планом. Сада, годину дана касније, пошто претходно ништа није учињено, Трешничани су се поново обратили Конзисторији, обавештавајући епископа да је материјал за грађење већ прикупљен и да се само чека план. Тадашњи министар просвете, који је очигледно био човек мањег животног искуства од београдског митрополита, усудио се да се писмено обрати Попечитељству внутрених дела, у чијој је надлежности био и ресор грађевине. Одговор који је стигао после готово месец дана, све са враћеним прилозима претходне преписке, био је лаконски кратак и поражавајуће јасан: „Будући су инџинири при Попечитељству овом с много већим и важнијим пословима овога времена занјати, тако да прављење овог плана за цркву Трешничку у рад предузети не могу“. Обавештавајући о овоме одговору шабачку Конзисторију, попечитељ просвете је употребио другачије, бираније речи.

Пролазила је 1850. година, плана није било, а сељани црквене општине су наставили са мукотрпним прикупљањем материјала и финансијских средстава за зидање црквеног храма. Да и на том пољу ствари нису ишле како треба говори сукоб који је крајем те године избио између сељана и њиховог пароха Арсенија Нешковића.

Начелник округа подринског писмено је обавестио шабачку Конзисторију да га је рађевски срески старешина усмено обавестио да се неки сељани општине трешничке жале на свог пароха због неуредног испуњавања његових свештеничких дужности „и због без законог наплаћивања такса за разна чинодејствија против прописа и уредбе“. У другом акту,  наведена су имена двадесет двојице земљеделаца од којих је парох бесправно узимао новац или у натури. Почетком 1851. године, Конзисторија је наредила лозничком проти Игњату Васићу да реши овај проблем и да лично, са јерејем ковиљачким, оде на лице места, у саму Доњу Трешницу. Вероватно избегавајући овај тегобан пут, а можда и због сопствене спречености, Васић је у Трешницу послао Петра Стефановића, игумана манастира Троноше. Игуман је измирио пароха и сељане, о чему је известио Конзисторију, покушавајући да одбрани свештеника: „Као сирома човек, можно да је нешто мало и узео повише, ми колико смо могли увидити“. За таксу су му сељани пред игуманом опростили „и пољубили се братски“. Очигледно да изградња храма није била једина преокупација за пароха Арсенија, који је тек требао да се скући у добијеној парохији. Овај  његов први сукоб са парохијанима завршио се релативно брзо и без већих последица. Међутим, други сукоб, до којег ће тек доћи две године касније, имаће далеко теже последице.

Проблем са грађењем храма пренет је и у идућу годину. Министарство просвете је марта 1851. године, можда управо због упорних Трешничана, послало Конзисторији шабачкој 15 примерака литографисаних планова за грађење сеоских цркава у епархији шабачкој, како би се разделили општинама којима је потребно. У питању је, уствари, била једноставна скица са моделом сеоског црквеног храма. План је коначно послат у Доњу Трешницу и могло се чинити да су земљеделци црквене општине и њихов парох најзад постигли оно што су желели, у мери колико је то било могуће. Међутим, видевши план и прорачунавши трошкове потребне да се он спроведе, Трешничани су се можда запитали зашто им је све то требало.

Са неостваривим нацртом цркве у рукама, окружном начелнику у Лозницу дошао је сеоски кмет или можда сам парох Арсеније. После обављеног разговора, подрински начелник је 15. априла послао Конзисторији једно разумно, темељно образложено писмо. У њему је писало да је трешничка општина, са само 130 кућа „због злочестог, каменитог и неплодног места, једна од најсиромашнијих у целом окружију“. Крајња их је нужда натерала да граде цркву, пошто им је најближи храм у Крупњу, који се налази на 6 сати хода. Они не могу направити цркву по добијеном плану, већ мању. По послатом плану, писало је даље, њихова црква је требала да буде већа од оне, недавно једва завршене, цркве у Јаребицама, коју је градило далеко веће опшество. „Трешничка општина, која нигда до сада није имала својој у средини цркве, из крајње потребе привукла је камен, песак и креч на место и погодила мајстора Стевана Костића за 6.500 гроша, да сагради мању цркву, одприлике 17–18 аршина широку и 9-10 дугачку“. Трешничани су тражили какав други план, мање цркве.

Не желећи да се више бави проблемом Доње Трешнице и њеног црквеног храма, Конзисторија је одобрила грађење мање цркве, с тим да она буде „у истој форми“ као планирана.

Током пролећа и лета 1851. године мајстор зидар је, имајући у својој глави и на  папиру испред себе представу идеалне сеоске цркве, подигао црквени храм, онако како је умео и  могао, уз помоћ самих сељана. У књизи крштених трешничке цркве, на врху 42. стране, изнад формулара протокола датираног 23. јуна 1851. године, јереј Арсеније записао је: „Од овог времена почело се у цркви крштавати. Није било цркве, Арсеније Нешковић потруди се“. Слава и заслуга остају писменима. Храм је посвећен Сошествију светог Духа.