Летопис боринске школе, писан после Другог светског рата, каже да је зграда школа подигнута на плацу Владимира Максића. У одбору за зидање школе били су Матија Петровић, из Борине и Богосав Владић, из Брасине. Летопис каже да је школу подигао народ добровољним радом и нарезом.

Јован Богдановић, председник боринског суда, известио је 7. јула 1892. године Мини-старство просвете да је зграда школе у Борини у потпуности завршена. Подигнута је на потесу званом „Црквењак“ и већ је снабдевена свим потребама. Богдановић је молио да се пошаље комисија за преглед грађевинских радова, како би се затим, на почетку школске године, и учитељ поставио. Министарство је наложило подринском начелству да изведе на терен инжењера и лекара, како би прегледали зграду и послали грађевинску скицу објекта. Извештај је био повољан.

Школска зграда била је подигнута на месту мало узвишеном, оцедном, отвореног простора са свих страна, „у необично лепом положају“. Зидови су од тврдог материјала а кров је покривен црепом. Са источне стране, камене степенице су водиле до школских врата која су се отварала у ходник широк два и дугачак 17 метара. Из ходника, високог четири метра, са леве стране, јужно, била су двоја врата која су водила у учионице, а троја врата са десне стране, северно, водила су у „локале учитељског стана“. Прва учионица била је 8 метара дугачка и 5,3 метра широка, имала је три прозора са југа и један са истока. Дужина друге учионице била је 9,1 метар, а ширина 5 метара. Она је имала четири прозора са јужне и један  са западне стране, на којем су били дрвени капци. Патоси су били прекривени чамовим даскама, од којих су направљене и катедре, скамије и орман за књиге са стакленим вратима. Фуруне од ливеног гвожђа биле су величине одговарајуће за кубатуру просторија. Учитељев стан састојао се од две собе, кухиње и оставе. Све собе, па и остава, имале су прозоре а под у кухињи био је од цигле.

На крају ходника такође су била врата са каменим степеништем које је водило у школско двориште. У њему је био пољски нужник са три одељења и „штала“ са шупом. Уз саму школску башту, пролазио је сеоски пут, а близу њега текла је Боринска река. Недалеко од зграде, налазио се „један добар кладенац“. До главног друма, који је водио од Лознице до Љубовије, било је око 300 метара. У школу je требалo да иду деца из Борине, која је имала 250 пореских глава у 113 домова и деца из Брасине, села са 230 пореских глава у 116 домова. Најдаља кућа од школе била је удаљена око три километра. Стручна комисија била је мишљења да зграда одговара намени.

Уверивши се да је са боринском школом све било у реду, министар је 3. августа 1892. године донео решење о отварању. Школској заједници је наложено да изабере школски одбор који је, затим, како је тадашњи закон налагао, требао да попише најмање 60 ученика који ће похађати наставу. 25. септембра исте године именован је и први учитељ. То је био Михаило Дрињаковић, рођен 1870. године, у Бресници, у округу рудничком. Као државни благодејанац, завршио је учитељску школу у Београду. У свoјој молби за прво постављење, тражио је школу у рудничком или пожаревачком округу. На полеђини молбе написано је, прво: „Нема места“, а затим, испод: „Брасина подринска“.

Први борински учитељ, из разлога који се нису могли утврдити, службовао је у боринској школи само неколико месеци, до 15. јануара 1893., када је пребачен у Доњу Бадању, да би бадањски учитељ Милан Митровић дошао на његово место. Према Шематизму Краљевине Србије, од почетка школске 1893/4. године, Митровић је био учитељ другог, трећег и четвртог разреда, док је друго одељење, ученика првог разреда, водила учитељица Ленка Карабелић.