Теоријски, учитељи су требали да својим деловањем и понашањем буду пример како за своје ученике, тако и за сваког другог у својој средини. Према једном законском акту из 1857. године, учитељи су били дужни не само да своје ученике обучавају у прописаним наукама, „него да им и живим примером у добром владању предходе“. Због тога су, приликом конкурисања за учитељску службу, кандидати за учитеље, осим оних који су тек изашли из школе, поред одговарајућих школских сведочанстава морали да поднесу и „Свидетељство о свом  владању и моралном поведенију“, које је требало прибавити од надлежне полицијске власти. Како је писало у „Настављенију у смотренију поведенија учитеља“, они су требали да се чувају јавних места, као што су механе, „гди би се уваженију њиховом уштрб нанети мого“. „Особито ће избегавати играње карти, коцкање, пијанчење, развратна друштва и свако подозритељно собраштеније“.

Ствар је у пракси умела да буде прилично другачија. У извештајима школских надзиратеља и секретара, често је уз поједине учитеље навођено да је њихово понашање било неприлично и супротно тадашњим моралним стандардима. Коцкање је сматрано нарочито тешким пороком. Ипак, најчешћа замерка, која је могла имати озбиљне последице и довести до премештаја, па и отказа, била је забелешка у напомени: „Одан пороку пијанства“.

Двадесет осмог септембра 1866. године, трешнички учитељ Василије Андрић дошао је послом у Крупањ и том приликом се толико напио да су га други присутни Трешничани, „као завезак какови на коњу натоварен“, однели назад у село. Због овог скандала, срески старешина позвао је учитеља на испит и тражио од њега изјашњење зашто је напустио школу и ђаке и дошао у среско место, „без да је зван и да је нуждом било доћи“. Учитељ је одговорио да школског старатеља није ни могао питати да иде, пошто је он недавно умро, а сеоски кметови су му рекли да у Крупањ треба да оде, како би се пријавио пописној комисији. Андрић је признао да се том приликом преко сваке мере напио и да су га, онесвешћеног, на коњу вратили у село. Замолио је да не буде кажњен и обећао да се то више неће поновити. Одговарајући на уводна питања, рекао је да има 30 година, да је неожењен и да од 1862. године ради као учитељ.

Неколико дана касније, пред среским старешином су сведочили трешнички кметови Мићо Видаковић, Саво Средојевић, Срећко Ђукановић и Петар Јовић. Изјавили су да њихов учитељ Василије „има обичај опити се али ретко, па кад се опије, баш се добро опије, да у томе не изостаје ни од једног пијанца“. Но иначе, тврдили су кметови, учитељ је био доброг и мирног владања, па ни у пијанству није правио никакав неред.

Сведочио је и крупањски учитељ Максим Крстић, потврдивши тешко напијање свог колеге, пре домом у Крупњу, „на поругу целог збора“. И он је имао потребу да дода како Василије, иако одан пороку пића, „иначе није рђавог владања“.

О свему овоме, начелник рађевског среза обавестио је свог претпостављеног, окружног начелника у Лозници, а овај је комплетну документацију, уз формално пропратно писмо, проследио министарству просвете. 16. новембра 1866. донета је одлука да се Василије Андрић отпусти из учитељске службе. Исти датум носила је и одлука о затварању трешничке школе.