(In memoriam Хорхе Луису Борхесу и Мехмеду Селимовићу)
Споменух оне ријечи свете:
„Брат је мио које вјере био.“
Нетко рече: „О, наивно дјете,
Ти си канда разум изгубио.“

Песник Авдо Карабеговић рођен је 13. августа 1878. године, у Модричи. Био је припадник старе беговске породице, чији се предак у Босну доселио из Будима, у току једног од многобројних ратова између Турске и Аустрије. Отац му се звао Халил-бег, а мајка Фатима, из рода Мустајбеговића. Његов старији рођак и имењак, вероватно брат од стрица, Авдо Карабеговић Хасанбегов, материјално му је помагао да се образује. Хасанбегов је такође био песник, писао је љубавне и родољубиве песме, са изразитим српским националним предзнаком. Млађи рођак му је посветио једну своју песму:

„Аллах је хтио да судба изабере
Тебе, да поврћеш руже на трнове.“

Будући малозворнички учитељ једно време провео је школујући се у Истамбулу. На пролеће 1898, са непуних 20 година, у униформи цариградског лицејца и са високим, црвеним цариградским фесом на глави, изашао је из воза на алексиначку железничку станицу. Док је стајао на перону, „висока узраста, у струку танак и витак као бор“, поред њега је, у супротном правцу протутњала, не заустављајући се, композиција Оријент експреса. Младић тада није могао знати да се било која судбина, без обзира на њену дужину и сложеност, састоји, у ствари, од једног јединог тренутка: тренутка у којем човек једном за сва времена схвати ко је. Својим искрцавањем из вагона пре него што је воз прешао савски мост, Карабеговић је прекршио законе Аустријске монархије, чији је био поданик, одређујући тиме своју будућу судбину.

Годину дана, као српски државни питомац, провео је у алексиначкој учитељској школи. На распусту, следеће, 1899. године, док је боравио у гостима код својих београдских пријатеља, из неког разлога прешао је у Земун, где су га ухапсиле аустријске пограничне власти. Осман Ђикић је записао да је Карабеговић осуђен на затвор, а затим на трогодишњи војни рок као обичан војник, иако су, по аустријским законима, ученици средњих школа служили у војсци само годину дана. Пред крај војног рока, кажњен је на додатних шест месеци, „чиме су га војне власти у Пешти казниле ради једне невине молбе управљене од стране мислиманских војника на војну власт у једној чисто верској ствари“, пише Ђикић.
Када је најзад одслужио војску, Карабеговић се уписао у учитељску школу у Пакрацу, где је провео једну школску годину. Песник Славко Коцић био му је најбољи друг из разреда. „Обадвојица смо били сарадници више листова, комотни смо били подједнако, математику нисмо знали подједнако, изостајали из школе подједнако – нарочито са цртања и краснописа – носили смо се једнако, па и салонско одело смо имали једно.“

У Пакрацу се загледао у једну девојку, којој је, док се нису упознали, у својој имагинацији наденуо име Емира. Касније је објавио руковет њој посвећених песама.

„Слатка уста слатко зборе
Бјежи драги, сунце моје!
Ето данка мрске зоре:
Пропашћемо обадвоје!“

Она је била „похрваћена Жидовка“, из једне трговачке породице из Бјеловара. Чудила се што се он назива Србином и што пише ћирилицом. „Зар ви не знате да сте Хрват?“, питала га је. Авдо се насмејао и одговорио: „Зар по вашем мишљењу Босанци нису Срби и зар Хрвати и Срби нису један народ, који двема азбукама пише?“ Имали су вишемесечну младалачку везу, често су се виђали, а онда се посвађали и растали. Као малозворнички учитељ, писао јој је дуга писма, да би на последње писмо одговорила девојчина другарица, обавештавајући га да је његова Емира преминула. Авдо је до смрти чувао јеврејкин рубац, израђен њеном властитом руком, као и медаљон са њеним ликом.

Из Пакраца, Карабеговић је поново дошао у Србију, у Алексинац, где је као државни питомац завршио учитељску школу. Државна стипендија му је у једном тренутку одузета, па поново враћена. „Волео је песму, чашу и музику“.

На почетку школске 1905. године, постављен је за првог учитеља новоотворене основне школе у Малом Зворнику, са почетничком платом од 600 динара. У то време, вероватно је себе сматрао срећним, мада то интимно није био. Школа у којој је радио, привремено је била смештена у згради царинарнице, а ученичке скамије биле су позајмљене од лозничке школе. 

Писма, која је као малозворнички учитељ упућивао Министарству просвете, са дугачким реченицама, којима се понекад готово губио смисао, говоре да је у питању била нестабилна личност, са изразитом афективношћу. Када је, половином 1906. године из Малог Зворника, затражио да му се пошаље још 10 примерака књига српских народних песама, пошто је раније добијене послао у Босну, да се разделе међу тамошњим Србима, тадашњи министар је наредио да му се пошаље дупло више примерака него што је тражио. Нервозним рукописом, танким пером и мастилом црним као гар, од министра је тражио постављење за сталног учитеља, пошто је 29. марта 1907. године стекао држављанство Србије, „када су Новине Српске обнародовале указ Његовог Величанства Краља“. Чим је добио српско држављанство, аустријске власти су му забраниле прелазак границе.

Као учитељ у Малом Зворнику, упознао се са једном српском учитељицом из Босне и са њом се тајно верио. Када је о својој намери да се жени упознао пријатеље из београдских књижевних кругова, изазвао је скандал и констернацију. Стеван Сремац је био апсолутно против, говорећи да „због наших мухамеданаца“, Авди-бег не сме да се ожени Српкињом, већ муслиманком, „а ако му је по вољи, и са две, три“, што му његов закон дозвољава. Његова супруга морала је да буде из најбољих кућа босанских мухамеданаца и српска држава требало је да се потруди око тога. Уосталом, говорио је Сремац, за овог несталног младића, песника, важило је правило „Нова варошица, нова девојчица“. Волео је, па заборавио, сада поново воли, па ће га и то проћи. Против Авдине женидбе православком био је и Бранислав Нушић. Ипак, Авдини пријатељи организовали су пребацивање те босанске учитељице из Босне у Србију. Добила је учитељско звање у крајинском округу, да би се убрзо удала за тамошњег полицијског писара.

Августа 1906. године, Карабеговић је попио много вина у београдском стану Михаила Сретеновића, говорећи да има посебан разлог да слави свој 28 рођендан. „Све је у мене помрло младо, испод двадесет осам година. Помрло је од сушице...Чим се закашљем, ја лијепо претрнем и помислим: Ето је, налећела...Сад се не бојим више, већ сам оматорио за сушицу.“ Те јесени, оболео је од прогресивне туберкулозе, прокашљао је и пропљувао крв.

Српска држава је финансирала лечење песника Авди-бега. Једно време је био на лечењу у Напуљу и Палерму, месеце је проводио у српским бањама и у Улцињу, где га је посетио кнез Никола Петровић. Септембра 1908, на неколико дана је одсео у београдском хотелу „Национал“. Са пријатељима који су га обилазили, готово да није могао разговарати, гушећи се у кашљу. Поред столице на којој је седео, стајао је лавор пун крвавих испљувака.

У новембру 1908. године, пребачен је из Малог Зворника у лозничку болницу. Писмом је молио Славка Коцића, свог некадашњег школског друга из Пакраца, да му пакетом пошаље јужног воћа. На самрти је, ваљда, позивао за сведока  мастионицу и перо и оно што се пером пише – да је сваки човек увек на губитку. Петог децембра, Коцић је из Лознице примио телеграм доктора Јашића: „Наш добри Авдо данас умро.“

Сахрањен је на Новом гробљу у Београду, на парцели предвиђеној за покојнике мухамеданске вероисповести. На џенази, хоџа Мехмед Хашимић рекао је, између осталог: „Знамо да се узвишени дух твој винуо небесима зато, да тамо Пророку Мухамеду и Светом Сави каже, да је у нас сваки брат мио које вјере био, и да косовским јунацима Лазару и Мурату каже, каква слога у њихових потомака влада и да су сви као један готови да заједнички бране своја права.“ Затим се од песника опростио Бранислав Нушић: „Пођи мирно пред Алахов престо, мој слатки Авдо. Док си задњим погледом својим сагледао злу судбу твоје отаџбине; дотле си смрћу твојом прогласио празник светога братства Срба православних и муслимана...“

Године 1900. у Београду је објављена књига песама „Побратимство“, коју су заједнички потписали Авдо С. Карабеговић, Осман А. Ђикић и Омер-бег Сулејманпашић Скопљак. Када га је извесни М. М. Петровић питао шта значи иницијал „С.“, пошто очигледно није био од имена оца, Авдо је одговорио: „Србин“. 1905. објавио је, такође у Београду, збирку песама. Своје песме је посвећивао Марку Краљевићу, Вуку Караџићу, Алекси Шантићу и Бранку Радичевићу, песнику чију је судбину поновио.

„Ничег више свога нејмам
Душу су ми отровали;
А из срца несретнога
Све су звјерски исчупали.“

После смрти песника Авде Карабеговића, објављена је споменица, у којој су његови познаници и пријатељи изнели своја сећања.

„Од своје родбине сам јавно презрен, али не жалим, јер идеја, коју сам високо уздигао и због које сам презрен, мора победити.“