На почетку школске 1905. године, учитељ Авдо Карабеговић известио је министарство да, по наговору хоџе Мехмеда Имшировића, грађани Малог Зворника мухамеданске вере не дозвољавају својој деци да иду у школу. Од укупно 36 уписаних ученика, „7 православних редовно похађа школу, док мухамеданац ниједан“.

Министар је наложио окружном школском одбору да покрене истрагу по овом питању. У писму је министар навео да се овим поступком хоџа огрешио и као грађанин и као чиновник српске државе. „ Као грађанин, стога што као просвећени човек не жели да се деца његове браће школују и буду образовани као и он; а као чиновник што наговара грађане на непокорност према земаљским законима.“ Начелник подринског округа, истовремено, по функцији председник окружног школског одбора, наложио је свом подређеном, рађевском среском старешини да од Имширевића узме формални писмени исказ. „Целу ову ствар изведите поверљиво, да Мехмед хоџа не осети да је ово ствар националног карактера“, упућивао је начелник округа.  Реч „поверљиво“ била је додатно подвучена. 24. новембра, лепим ћириличним рукописом, Мехмед хоџа је потписао позив да се јави среској полицијској власти у Крупањ, „ради хитног посла“.

Три дана касније, хоџа је  дао званичну изјаву у којој је рекао да он лично није противан да се деца „Срба мухамеданске вере“ у малозворничкој општини школују и васпитавају у народној српској школи. Овоме су се противили други његови суграђани муслиманске вере, а посебно Рамо Буљубашић, који је своје дете дао у мухамеданску школу „у Босанском Зворнику“. Против уписа деце био је и Салко Ћоровић, који је хоџи јавно, у очи, пред сведоцима, рекао да неће да га слуша, јер он пије и једе јела са Србима, а и верску службу обавља другачије него што је то радио његов рахметли отац, Омер-хоџа.
Очигледно се не обазирући много на упутства претпостављеног о поверљивости и обзирности у конкретном случају, срески начелник је у записник рекао да је хоџина изјава провидна и неискрена, поставивши следеће питање: „Зашто вас слушају ваше џематлије безусловно у односу на општинске и скупштинске изборе а зашто су вам непослушни при упутима који се односе на васпитну страну њихове деце?“ Среска власт, наведено је у записник, има „позитивно уверење“ да Имшировић има најјачи утицај на своје једноверне, што је у више прилика, при изборима општинских часника, непобитно доказано. Рамо Буљубашић, мишљење је среског начелника, био је веома непопуларна личност, а Салко Ћоровић, као „дечко који и нема право мешања у грађанским дужностима“, свакако не би могао да буде утицајнији од самога хоџе.

Одговарајући, тридесетогодишњи Мехмед-хоџа, који је једном био кажњаван због шверца херцеговачког дувана преко Дрине, тражио је да се сваки „упорник“ казни, понављајући да он није против слања деце у школу. Шта више, његови сународници су га оптуживали да је његовим одобрењем школа у Малом Зворнику и отворена „без уношеног протеста“.

Неколико дана касније, саслушан је и Рашид Буљубашић који је изјавио да неће да изведе своје дете из босанске школе, јер и он не жели више да остане у Србији, већ ће да се исели. Не улазећи много у проблем селидбе, а поступајући по важећем закону, срески начелник је наложио малозворничком школском одбору да Буљубашића новчано казни због 80 дневних изостанака његовог сина.

Имајући ово решење у рукама, учитељ Авдо Карабеговић је за 4. децембар заказао седницу школског одбора. Сукоб, проистекао из различитих интереса и ставова, који је до тада тињао, коначно је добио своју позорницу. О њему се може сазнати само на основу једног извора, извештаја малозворничког учитеља, написаног нервозним, али и негованим рукописом, мастилом црним као гар. Чланови школског одбора, поред самог учитеља, били су Михаило Васић, председник суда, Ристо Секулић из Сакара, који је истовремено био и школски благајник и малозворнички хоџа Мехмед Имшировић.

На почетку седнице, учитељ је пренео присутнима наређење министра о кажњавању неуредних родитеља, као и упутство среског начелника у конкретном случају Рашида Буљубашића. Председавајући седнице, Михаило Васић, поставио је питање шта је било са молбом коју су малозворнички Турци послали његовом величанству краљу, у вези са школовањем њихове деце. Када је учитељ одговорио да о томе не зна ништа, јер молба није предата њему, Васић је рекао да, колико он зна, у Радаљу и у другим местима, они који плаћају порез испод 5 динара, не шаљу децу у школу нити их неко на то сили. „Кад будемо сви писмени, ко ће копати?“, питао се Васић. На њега се надовезао Секулић, изјавивши да није за то да се кажњавају деца која немају оца, односно која живе код старатеља. Хоџа Имшировић је углавном мудро ћутао. Иако их је учитељ упознао са одговарајућим члановима закона који говоре о обавезности школовања и подједнакој одговорности и родитеља и старатеља, одборници су остали при своме.

Даљи ток седнице може се само слутити. На крају, према учитељевом извештају, школ-ски одборници су изјавили да сматрају за казну то што сваке суботе морају да долазе на седнице одбора, јер имају другог посла. Шта више, председник Васић је напустио седницу пре њеног краја, говорећи да никада више неће ни доћи. Ето, писао је Карабеговић, такве су „ово дрске турске балије“, који ометају правилан рад школе и излажу подсмеху Србију и њене законе. Учитељ је тражио да се чланови школског одбора казне и тиме науче поштовању закона или да се школа, у супротном, што пре затвори.

Сутрадан по неуспелој седници одбора, Карабеговић је малозворничком суду упутио званичан захтев да се Рашид Буљубашић казни са 8 динара због изостанка из школе његовог усвојеног сина. На полеђини документа враћеног учитељу, Михаило Васић је написао: „По оваквим предметима овај суд ненадлежан је“. Све ово, учитељ је уредно сложио и послао начелнику округа, уз пропратно писмо у којем је, држећи се строго закона, констатовао да „ова школа више нема свог одбора“.

Увидевши да ствар почиње да измиче контроли, окружни начелник је хитно позвао рађевског среског старешину и дао му одређена усмена упутства. Срески начелник је затим лично отишао у Мали Зворник на разговор са председником суда Васићем. Када га је питао зашто не врши своју дужност, „већ својом немарљивошћу иде на руку турцима да не поштују законе“, Васић није имао аргумент којим се могао одбранити и кажњен је одузимањем петнаестодневне плате. Начелник је затим издао јавну наредбу, којом  је наложио „свим турцима“ да уписану децу морају слати у школу или ће бити новчано кажњени. Деловођу општинског суда Владимира Радића, који је јавно, у механи, говорио „да нико није у стању натерати турке да дају децу у српску школу“, спровео је суду, на основу повреде одређеног члана кривичног законика, „јер се дело доказује испитом двојице сведока“.

Истовремено са интервенцијом полицијске власти, министар просвете је повукао  потез сасвим другачије врсте. До краја децембра 1905. године, у малозворничку школу је стигло решење следеће садржине: „Наређујем да у основној школи у Малом Зворнику свима ученицима мухамеданске вере предаје веронауку Мехмед хоџа Имшировић. Радно време утврдиће у споразуму са учитељем г. Авдом Карабеговићем“. Надокнаду за свој рад, писало је даље, Имшировић ће добити према успеху који буде постигао крајем школске године, пошто знање деце буде проверено на школском испиту.

И, тако је проблем био решен. На почетку другог полугодишта, учитељ Карабеговић је послао извештај у којем је са поносом констатовао да од 30. јануара 1906. године, сва мухамеданска деца редовно долазе у школу. Земљеделац Рашид Буљубашић, пошто се, наравно, нигде није иселио, платио је казну за свога сина Салиха и, „чим је искусио казну“, вратио га из Зворника и послао у малозворничку школу.